MALO IZOŠTRENO

Uticaj ćudljivog boga na mađarske izbore

Odlazak Viktora Orbana sa vlasti kroz redovne izbore ugasio je pretežni stav prozapadne opozicije u Srbiji da je diktatora nemoguće smeniti kroz izbore. Eto, „diktator“ Orban imao je sve prednosti koje svaka partija na vlasti vremenom stekne, a ipak je izgubio izbore više nego ubedljivo. Taj obrazovani, dalekovidi i smeli čovek slao je svojim građanima iste poruke na kojima je četiri puta dobijao izbore, ali su građani ovog puta ostali rezervisani prema njima. Razume se da Orban nije bio diktator, jer da jeste za njega bi „glasalo“ minimalno 98 odsto Mađara. Ali, priznati da Orban nije bio diktator znači dopustiti mogućnost da ni Vučić nije diktator – e, to bi bilo odustajanje od stigme utisnute na predsednika Srbije. S toga srpska prozapadna opozicija pribegava mudrom nalazu da je i najcrnjeg diktatora moguće pobediti i na izborima ako se cela opozicija ujedini.
Ni srpski provladini mediji nisu bolje sreće u pogađanju uzroka Orbanovog izbornog poraza. Oni ga uglavnom objašnjavaju udruživanjem i ale, i vrane protiv ovog mađarskog rodoljuba i suvereniste, udruživanjem evrobirokratije sve sa Sorošem i Rotšildom, i izbor Petera Mađara vide kao rušenje mađarske države. U srpskim provladinim medijima, među kojima su i redakcije duge tradicije i dobre škole novinarstva, preovlađuju emocije prema izborima u Mađarskoj, i ne dopušta se mogućnost da duga vladavina jedne stranke i jednog lidera, uprkos njihovim velikim rezultatima i dobrim namerama, neizbežno dopusti naslage korupcije, i neizbežno biva izložena pretežnom osećaju birača da se može bolje i poštenije. Pri tome je od zanemarljivog uticaja pitanje da li će zaista biti bolje i poštenije.
Da su se izbori u Mađarskoj dogodili dok je Donald Tramp još bio mirotvorac koji ohrabruje države i narode na put tradicije i prosvećene suverenosti, lična veza Viktora Orbana sa tako dobrim bogom s one strane okeana snažno bi uticala na ishod ovih izbora. Pogotovu što je takav bog pripretio i neizabranoj ratnohuškačkoj birokratiji Evropske unije, posvećenom progonitelju Viktora Orbana. Na Orbanovu žalost, bog sa druge strane Atantika nije izdržao u pozi poštenja i razuma, u smislu kako se poštenje i razum definišu u savremenoj etici, počeo je da divlja kao volšebnik nezamislive moći, da kidnapuje jedne i ubija druge legitimne šefove država, da gađa raketama škole i mostove, da u pepeo i krš pretvara graditeljska dostignuća naroda i vraća stare inoverne civilizacije u „kameno doba“, da bezobzirno poništava suverenitet država, da jednostrano poseže za onim što mu se učini potrebnim, da do kraja obevređuje reči do kojih je prethodno čvrsto držao. Ogromna meka moć SAD u mađarskom narodu i njegov osećaj sigurnosti u zagrljaju prekookeanskog boga, koji se dolazeći na vlast predstavio dobrim i razumnim, raspala se pred mađarske izbore kao mehur od sapunice, ali je za umnog Viktora Orbana, zatečenog histeričnim besom boga zaštitnika, bilo kasno da beži iz njegovog zagrljaja. Nema sumnje da su mu neutralni mađarski birači neoprostivo zamerili na klanjanju takvom bogu, da su se čak i uplašili urušavanja sopstvene egzistencije usled Trampovog orgijanja po nepokornom svetu.
Da bi po umnog i ekumenističkog suverenistu Viktora Orbana bilo još gore, ćudljivost boga s druge strane okeana udahnula je život i prividnu smislenost zalutaloj i bezidejnoj evrobirokratiji, i pokazala da od zla postoji neuporedivo veće. Razmaženo ćudljivi bog, kome je prošle godine za malo izmakla Nobelova nagrada za mir, postigao je da koruptivna i neizabrana evrobirokratija postane, u poređenju s njim, poželjna alternativa.
Aleksandar Vučić, velemajstor politike i, možda i nevoljni, autokrata po nepodeljenom izboru njegovih pristalica, pokazao je, po ko zna koji put, da mu šahovska intuicija omogućava da u geopolitičkoj šahovskoj partiji predvidi obrte i zadrži u igri i sebe, i Srbiju kojom upravlja. Kako se sreći ne gleda u zube, čak i svoj srećni neuspeh u „slučaju Generalštaba“ može da baštini kao rezultat intuicije. Naime, nedalekovida ali veoma rasprostranjena blokaderska mreža u državnim institucijama učinila je neprocenjivu uslugu naprednjacima i, razume se, predsedniku Srbije sprečivši sprovođenje leks specijalisa o investiciji na lokaciji bombardovane zgrade Generalštaba. Tako su i SNS, i Aleksandar Vučić zaštićeni od nevolje koja je zadesila FIDES i Viktora Orbana. Sprečila je da srpski predsednik preko izgradnje velelepnog hotele „Tramp“ na temeljima Generalštaba utrči u zagrljaj sa Trampom. Da blokaderska opozicija nije sprečila ovu neprikladnu intimizaciju srpske države sa Trampom, u kakvu je Viktor Orban, u jednako dobroj nameri kao Vučić, uveo Mađarsku, birači u Srbiji imali bi neodoljivu argumentaciju protiv Vučića na izborima, istu onu koja je survala Viktora Orbana: šta će ti vezivanje Srbije za nasilnog, nedoslednog, sujetnog, neiskrenog, neprincipijelnog američkog lidera koji se razmeće kidnapovanjem i ubijanjem lidera stranih zemalja, koji ne ume da izjavi saučešće zbog ubistva 160 devojčica u Teheranu, koji svetu pravi probleme i potom preti svojim saveznicima što mu ne pomažu u njihovom rešavanju? Šta će ti zagrljaj sa čovekom čije postupke i njegov narod doživljava kao sramotu? Šta će ti zagrljaj sa moćnikom koji je obećavao mir i napredak, a doneo rat i nazadovanje, koji je bio poštovan i voljen pre no što je postao najomraženiji čovek na svetu?
Da nije bilo efikasne sabotaže leks specijalisa o izgradnji svetski prestižnog hotela „Tramp“, tog nesuđenog simbola srpskog divljenja razmaženom i ćudljivom bogu s druge strane okeana, Vučić bi na skorim izborima imao istu nevolju koja je, možda presudno, otežala Orbanu: i sam bi, da usled sabotaže leks specijalisa o Generalštabu nije izbegao privatni zagrljaj sa ćudljivim bogom, nahuškao neutralne birače protiv sebe.
Srpski prozapadni mediji, nedalekovidi koliko i prozapadna opozicija, dali su se u poteru za srpskim Peterom Mađarom, u uverenju da je Orbanov poraz početak nekakvog prirodnog procesa osvešćivanja nacija i naroda od arhaičnog nacional-suverenizma. Kako smatraju da je reč o prirodnom i logičnom procesu, pojava Petera Mađara neminovna je i u Srbiji, i to već na izborima prvim koji dolaze. Pitanje je samo trenutka kada će se na političkom horizontu, u svetlosti zore, pojaviti neki nasmejani Peter Mađar u liku, zašto da ne, Vladana Đokića.
Uviđajući da je rektor Đokić preslab za ulogu srpskog Petera Mađara, pronicljivi antivučićevski medijski analitičar Cvijetin Mijatović požurio je sa originalnom tezom da su naprednjaci smislili i podmetnuli srpskim studentima u blokadi Vladana Đokića, sa namerom da ubogalje njihove izborne šanse. Ne znamo da li je u pravu u vezi sa podmetanjem, ali jasno vidimo ograničenost Vladana Đokića samo na pitanja bukvalne eskteritorijalnosti i okultne autonomije univerziteta, a srpski Peter Mađar morao bi da ponudi približno isto koliko i mađarski, to jest čišćenje nataložene korupcije i sveobuhvatnu razvojnu inicijativu koja se ne gadi da prizna i dostignuća vlasti koju bi da sruši.
Dragorad Dragičević