SUSRET SA PREDSTOJEĆIM VASKRŠNjIM PRAZNICIMA, KAO PRILIKA DA RAZMISLIMO O NAZIVU I SUŠTINI OBIČAJA I SREMAČKE NARODNE TRADICIJE, NA ISPRAĆAJU PRETHODNO PROSLAVLjENOG BOŽIĆA

Kako je svečani ispraćaj Božića u Sremu nazvan „teranjem“?

Detalj sa „jašenja“ na Božić u sremskom selu Stari Banovci

Činjenica da su pravoslavni vernici pre nedeljak i više dana ušli u vaskršnji post nije nas omela u želji da odgovorimo na sugestije i dileme pojedinih čitalaca, koje su još u danima božićnih praznika došle do redakcije našeg nedeljnika. Reč je o tradicionalnom običaju „teranja Božića“ u mnogim sremskim mestima. Ovakve naslove, koji su mnogima „parali uši“, novinari neretko „prepisuju“ u svojim prazničnim izveštajima poslednjih godina. Višesmisaoni izraz „teranje“ u ovom slučaju je „kamenčić u cipeli“, naročito kad asocira na njegovo najopštije značenje, na neko gonjenje ili proterivanje. Naravno, u ovom lepom običaju to svakako nije namera, već se, kada je reč o jahanju konja i drugim vidovima vožnje koristi stari sremski lokalizam, odnosno glagol terati. Pošto Sremci starih generacija uglavnom kažu „teram konja ili kola“, nezgodan izraz odomaćio se u opisu lepog božićnog običaja. Pri tome, nije sporna sama suština tradicionalnog prazničnog okupljanja u kome meštani u dobrom raspoloženju, uglavnom jašući na konjima, u prvi ili drugi dan pravoslavnog Božića, obilaze dvorišta svojih komšija, čestitajući radosni praznik i na svojevrsni način svečano ga ispraćajući.

Kuda mi to teramo Božić?

Jedna od reakcija na naziv „teranje“ Božića, koje se pojavljuje u naslovima štampe i televizijskih priloga, došla je do nas iz pera jednog starijeg Sremca, dobrog poznavaoca istorije, ali i narodne tradicije sela. U njegovom pogledu na ovu temu između ostalog stoji:
„Pitamo se? Šta je u tom teranju tradicija? Kada svako dobro zna da se tera iz dvorišta tuđe pseto ili zalutalo prase, kuja se tera! Znaju dobro seljani da se konji teraju kada su pod nekim teretom, u oranju ili vuku nešto teško u kolima pa se kamdžijom tera onaj, koji slabije vuče. Jel to znači da mi teramo Božić nekud dalje iz naše sredine? Nekada, jahanje konja, koje su čvrsto zauzdavali mladići i mladi ljudi na Božić bilo je radost, veselje i duhovno – verska svečanost, koja je predstavljala veliko zadovoljstvo u dane najvećeg i najradosnijeg hrišćanskog praznika rođenja Isusa Hrista. Ti jahači su predstavljali vesnike iz davnih vremena, glasonoše Hristovog rođenja. Jahali su ulicama sela, znači svetom i nosili radosnu vest koju su prvi saznali. Sve kapije domaćina su bile širom otvorene, a jahači su sa pesmom „Roždestvo tvoje“ pevali o rođenu Hrista Boga i tako simbolično obaveštavali narod, domaćine i ukućane o toj radosnoj vesti. Dočekivani su srdačno vinom, rakijom, slavskim kolačima i drugim đakonijama. Rođendanskom pesmom ulazili i sa njom na usnama izlazili na ulicu. Tako redom do prvog sumraka. Jahali i radosno pevali. Niko ih nije terao niti isterivao. U ovom jahanju za Božić nema nikakvog neprijatnog teranja. Jahanje je radost, ono pleni dušu, diže moral i vernicima donosi sreću. Čuli su vest da je rođen Isus Hristos, njihov zaštitnik, putokaz u životu, usmerenje i svetlost na putu u lepši, bolji i čovečniji život.“

Iako je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, praznik nad praznicima, kod Srba se Božić i praznici vezani za njega najsvečanije proslavljaju i obiluju našim lepim običajima, koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini, zapisao je vladika Nikolaj Velimirović. Njegovim mislima dodajmo i stihove velikog Njegoša da „nema dana bez očnoga vida, niti prave slave bez Božića“.
Tragom reakcije nekih čitalaca, pa i polemika na društvenim mrežama, potražili smo dobre poznavaoce tradicije i prilika u nekadašnjem Sremu. Zanimali su nas odgovori na pitanje da li se i od kada u njihovoj sredini odomaćio ovakav izraz. Odgovori naših sagovornika u skladu su sa onom narodnom „koliko sela toliko i običaja“. Čak u istom selu postoji više tumačenja. Ipak, svi se slažu u oceni da izraz „teranje“ u dobroj meri „bode oči“. Najstarija sećanja sežu do posleratnih decenija, kada se u socijalističko vreme ova stara tradicija, uprkos poznatom ideološkom okruženju još uvek održavala, sve dok je u sremskim selima i domaćinstvima bilo konja i saonica. Kasnije je izgubila prvobitnu formu a obnovili su je poslednjih nekoliko godina jahači u Martincima, Grgurevcima, Rumi, sremskom Podunavlju i drugim krajevima Srema. Iz razgovora sa pojedinim sremskim sveštenicima zaključili smo da ovakav naziv, od kada god da potiče, izaziva negativnu konotaciju, jer se stiče utisak da neko bukvalno tera dane radosnog praznika. O teranju kao grubom izrazu, čak se moglo se čuti i u propovedima nekih sveštenika. Na ovakve kritike neretko se nadovezuje ljutnja i otpor pojedinaca zbog činjenice da ovakav naziv običaja koji su svojevremeno upražnjavali i njihovi dedovi širom Srema, danas nekom „smeta“.
Šidski novinar Petar Vejnović smatra da je izraz „teranje“ Božića po mnogo čemu rogobatan i neodgovarajući. U svojoj novinarskoj praksi nailazio je na pomenuti naziv, ali ga je prilikom pisanja novinskih tekstova, pošto mu je prilično smetao, uvek stavljao u navodnike.
– Kod nas u Laćarku ovaj običaj nije se zvao „teranje“ Božića. Nekada su maltene sva domaćinstva u selu imala konje, pa su mlađi iz kuće u određene dane praznika išli i jahali konje. Običaj je bio da se ide od kuće do kuće, a onda ih domaćini dočekaju i ponude rakijom ili nekim mezetlukom. Ja sam na televiziji čula taj izraz i mogu samo da kažem, ma kakvo „teranje“ Božića, taj izraz u Sremu nije postojao, kaže Gordana Šarošković iz Laćarka, sećajući se starih seoskih zbivanja u vreme božićnih praznika.

Reč struke

Etnolog Dušanka Stanković iz sremskomitrovačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture potvrđuje da su u selima severno od Save i Dunava, na prostoru današnje Vojvodine, Srbi razvili običaj „vijanja“, „praćenja“ ili kako neki kažu „teranja“ Božića.
– Na prvi dan Božića, posle ručka, a ponegde i drugog ili trećeg dana praznika, svečano odeveni momci i mlađi oženjeni muškarci jahali su na konjima seoskim ulicama. Konji su bili uparađeni, ogrnuti ćilimima i okićeni peškirima, a jahače je često pratila i muzika. Svečani konjanici posećivali su rođake i kuće u kojima je bilo devojaka za udaju. Domaćini su ih radosno dočekivali, služili pićem, darivali košuljom, odnosno platnom za košulju, i vezivali peškire na konje. Ove povorke nastavljale su se sve do sumraka, obilazeći celo selo. Običaj vijanja ili teranja Božića nije zabeležen kod Srba južno od Save i Dunava. Slične tradicije postoje kod Hrvata u severnoj Hrvatskoj i kod Slovenaca, gde su se praktikovali trećeg dana Božića, odnosno na dan svetog Stefana. Običaj teranja i vijanja Božića bio je prisutan sve do Drugog svetskog rata, a poslednjih nekoliko godina svedoci smo njegovog oživljavanja, naročito u selima u Sremu. Danas, za savremenog čoveka, pojam teranja ili vijanja može imati negativno značenje, ali treba imati na umu da je ovaj običaj nastao u prošlosti, verovatno krajem 18. veka, a naročito se razvijao tokom 19. veka, sa drugačijim značenjem. Tada su ove svečane povorke simbolizovale nošenje i širenje duha Božića, kao i njegovo slavljenje. To i danas čine, svečano obučeni jahači na uparađenim konjima donose praznik u selo, u svaku kuću, kaže Dušanka Stanković koja nas upućuje na publikaciju etnologa Mile Bosić, koja sredinom osamdesetih godina podrobno piše o božićnim običajima kod Srba u Vojvodini. U njenoj knjizi ovaj običaj opisan je pod naslovom „vijanje“ Božića. Uz ovaj izraz pominje se i „praćenje“, ali nema „teranja“ Božića, već je ceo događaj koncipiran kao ispraćaj praznika.

Ljubiša Šulaja iz Laćarka seća se ove tradicije, koja se redovno održavala do sedamdesetih godina, sve dok je u selu bilo dovoljno konja. Kako sam kaže, izraz „teranje“ zaparao mu je uši. Seća se prazničnih dana kada su Laćarci, kako to Sremci kažu – „jašili“ konje. To su bivali uglavnom mlađi momci, koji su odlazili i bili čašćavani u dvorištima devojaka spremnih za udaju. Jedino sporno moglo je biti pitanje da li „jašiti“ prvog ili drugog dana praznika pošto se zna da je Roždestvo Hristovo porodični praznik na koji se, bar prvog dana, ne ide u goste.
Mitrovčanka Mirjana Golek, poreklom iz Divoša slaže se da je pomenuti naziv običaja „malo nezgodan“, ali kaže da se u vreme njenog detinjstva baš tako govorilo. Mirjana se seća jahanja na Božić i svetog Savu kada bi mladi momci odlazili u kuće devojaka, a one su im za uzvrat na konje vezivale peškire. Stariji, koji nisu išli kod devojaka, samo bi prolazili kroz selo. I jedni i drugi gledali su da tih dana svoje konje što bolje srede i prikažu.
– Kako je nastao taj naziv ja se ne sećam, ali tako se zvalo od kad ja znam za sebe i za taj običaj. U nekim selima se to zove drugačije, jahanje, vijanje… A mi smo oduvek terali konje na prvi dan Božića, kao položajnici. Tad se ide u kuće rodbine, išao sam i ja, pa me je ujak vraćao posle ručka, opet konjem. Drugi dan se jahalo takođe, tada su jahali momci. Išlo se po selu, ali i u druga mesta. Naročito oni momci, koji su u drugim selima imali devojke, pa idu do njihovih kuća. To je tradicija, koja se prenosila sa kolena na koleno. A nazivi su različiti od sela do sela. Isto kao što se kod nas u Martincima kaže za svinjokolju „klaonica“, tako se u nekim selima zove „zabijačka“, tamo prema Inđiji, ispričao nam je Đorđe Maricki iz Martinaca, koji, iako je pregazio sedamdesetu godinu života i dalje učestvuje u ovim običajima.
Boris Miljković iz Starih Banovaca koji je i sam odličan poznavalac tradicije svog mesta, vlasnik je tri vrsna konja. O njima je mnogo je pisao, a i njegov sin danas je jedan od vrhunskih jahača.
– „Teranje“ Božića kod Sremaca ne postoji. Postoji samo jahanje, da budem precizniji „jašenje“ za Božić. Mi Sremci ne teramo Božić. U Starim Banovcima i ovde u Podunavlju prvi dan Božića jaši se na konjima. Drugi dan se sanka, a to je danas uglavnom vožnja fijakera ili kola. U drugim mestima, recimo Golubincima, oni drugi dan jašu, da bi na prvi dan praznika bili u svojoj kući. To su kod nas stari običaji koje je držao i moj deda, rekao je Miljković.
Dejan Mostarlić