OD FORMULA I METAKA DO ROMANA KOJI SE U DAHU ČITAJU

Dragan Čudić oživeo sudske drame i porodične heroje

Dok je kao aktivni oficir i sudski veštak računao putanje metka, Dragan Čudić nije ni slutio da će brojeve zameniti rečima. Danas, sa 16 objavljenih knjiga iza sebe i šestim nastavkom serijala „Priče iz sudnice“ pod nazivom „Vračara“, Čudić je postao hroničar ljudskih sudbina, trauma i ljubavi, koje prkose istoriji.
– Nije mi padalo na pamet da ću ikada pisati. Mislio sam da sam stvoren isključivo za prirodne nauke, a iskreno, kroz školu mi pisanje nije ni išlo najbolje, započinje priču Dragan Čudić, čovek čija biografija spaja naizgled nespojivo, balistiku, sudske procese i književnost.
Kao bivši aktivni oficir, godinama se bavio naukom i udžbenicima iz balistike, a kasnije i preciznim izveštajima za sud. Preokret se dogodio neočekivano, tokom epidemije korona virusa. Zatvoren u kući kao pripadnik populacije starije od 65 godina, umesto u formulske proračune, zagledao se u sopstvenu prošlost. Tako je nastala „Ivan“, prva, autobiografska knjiga koja prati njegove muške članove porodice, od pradede iz Like, preko dede Sremca, do oca partizana i, takođe, oficira, i na kraju samog Dragana.
Fokus čitalaca posebno privlači serijal „Priče iz sudnice“, čiji je šesti nastavak, knjiga „Vračara“, upravo ugledao svetlost dana. Plan je da ih bude ukupno deset najinteresantnijih slučajeva iz njegove prakse stalnog stručnog veštaka za oblast balistike i vatrenog oružja.
– Ubistvo nije mala stvar. Gledati ubice i oštećene u sudnici je izuzetno stresan posao. Ja sam tu učestvovao kao balističar, praktično sam izračunavao sve ono što je potrebno da bi se dokazao zločin. Svaka od ovih priča ima svoju težinu i na mene je ostavila ogroman trag, priznaje Čudić.
Vremenom je naučio da se distancira kako bi profesionalno radio svoj posao, ali emocije su morale negde da isplivaju. Našle su mesto na papiru. Ipak, zakon i etika su jasni: u ovim knjigama likovi i mesta su izmenjeni kako bi se sačuvao identitet stvarnih učesnika, ali suština i napetost su ostale autentične. Zato se, kako svedoče čitaoci, ove knjige čitaju u jednom dahu, ostavljajući snažan emotivni pečat.
Pored mračnih hodnika sudnice, Čudić piše o ljubavi, prijateljstvu i porodičnim vezama. Kroz svoje knjige, on deluje kao čuvar sećanja na ljude koji su zadužili istoriju, a pretio im je zaborav. Jedna od takvih toplih, ali i burnih istorijskih priča smeštena je u knjigu „Ljubica i Zoltan“. To je istinita priča o Srpkinji i Mađaru, intelektualcu i studentu elektrotehnike, koji je kao žandar fašističke Nemačke poslat u Bačku, u selo Nadalj, da održava red. Čudić objašnjava da Zoltan nije bio fašista, već rodoljub, a priču je povezao sa istorijskim činjenicama o dvojici Mađara Ištvanu Viragu i Maćašu Fazekašu, koji su tokom zloglasne Racije spasli Nadalj i još tri sela od masovnog stradanja, zbog čega ih je posle rata odlikovao i sam Josip Broz Tito.
Tu su i druge, duboko lične priče. Roman „Potomak solunskog ratnika“ posvećen je njegovom cimeru sa Vojne akademije, čoveku koji je prešao put od čobana do komandanta tri ratne brigade. Knjiga „Majka“ posvećena je Draganovoj babi, istinskoj heroini Drugog svetskog rata, koja je činila veoma hrabra dela.
– Njima sam se odužio, odgovara Čudić na novinarsko pitanje da li smatra da je to učinio, otrgnuvši ih od zaborava.
A sudeći po najavljenoj ekranizaciji, neke priče iz sudnice će tek dobiti svoj novi, vizuelni život.
Aleksandra Dražić