MALO IZOŠTRENO

Lep i gorak osećaj zbog srpske ljutnje na EU

U srpskim medijima još se ne stišava slavljenička pucnjava što je Srbija tako snažno ispoljila svoju suverenost, na jednoj strani, i, na drugoj, kuknjava iz ministarskih i opozicionih krugova što je Srbija ignorisanjem samita naljutila svoje kolonijalne gospodare i njihovu balkansku pratnju.
Ni približno toliko burnih reakcija nije se dogodilo kada je predsednik Srbije izostao sa oktobarskog moskovskog foruma o energetici, koga je otvarao Vladimir Putin, iako se moglo pretpostaviti da će izostanak proizvesti bar neku senku na rusko-srpskim odnosima, možda čak i priželjkivanu senku sa jedne strane. Ni danas nema poređenja dvaju izostanaka, iako je moskovski izostanak znatno uticao da Rusi pređu sa bliskih na službene odnose. Iz prostog razloga što čak i rusofilni deo javnosti razume da je predsednik Srbije, iako pozvan u Moskvu, morao da izabere da u Beogradu dočeka predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen. Morao je, jer je njegova poseta Moskvi na Dan pobede nad fašizmom pretezala u ravnoteži koju srpski birači očekuju od svog predsednika. Ali, forum je ignorisala i vlada koja je mogla da u Moskvu pošalje ministarku za energetiku, pa je potpunim izostankom i predsednika, i vlade poslana jasna poruka o prioritetima sadašnje srpske vlasti. Postepeno napuštanje Rusije kao partnera u energetici praktično je stiglo odmah na naplatu: pri rešavanju problema američkih sankcija NIS-u srpski zvaničnici su morali da preko medija šalju poruke u političku Moskvu, jer su sami sebe isključili iz režima bliske saradnje.
Mnogo je razloga zbog kojih je srpski predsednik mogao da preduzme to što je preduzeo, da izostane sa briselskog samita o zapadnom Balkanu. Izuzimajući Severnu Makedoniju, izloženu ucenama od suseda, Srbija je jedina zemlja kandidat, čiji uslovi za pridruživanje nisu fiksirani, već su u stalnoj promeni i stalnom ispostavljanju novih zahteva. Iako je već četiri godine potpuno spremna za otvaranje Klastera 3, ispostavljen joj je zahtev za potpunu usaglašenost sa spoljnom politikom Evropske komisije, predviđenu za trenutak neposredno pred prijem u uniju. Pod tom usaglašenošću Evropska komisija ne smatra samo uvođenje sankcija Rusiji i pridruživanje pripremama za rat protiv nje, već i priznanje lažne države Kosovo, koju EU ne smatra srpskom pokrajinom.
Nesumnjivo je, dakle, da su i Srbija i njen predsednik više nego opravdano uvređeni, i predsednikov izostanak sa samita o zapadnom Balkanu svakako može da se objašnjava uvređenošću ukupnim odnosom unije prema Srbiji. Ali, neposredni povod za uvređenost je dalje odlaganje otvaranja Klastera 3, pa je potpuno smisleno smiriti i osećanja ponosa zbog suverenističke geste predsednika, i likovanja opozicije zbog nade da je predsednik pokvario odnose sa EU i time oslabio sebe pred glasačima u Srbiji.
Medijsko busanje u suverenistička prsa obesmislio je i sam predsednik izjavom da ova reakcija na neprincipijelnost Evropske unije ne znači da Srbija odustaje od posvećnosti na svom evropskom putu. Gest izostanka sa samita o zapadnom Balkanu je samo podsećanje na ključnu ulogu Srbije u bezbednosti na Balkanu, ako je uniji do bezbednosti stalo.
Rečju, nema ni malo razloga ni za rusofilne analitičare da poveruju u korekcije antiruskog kursa kod velikog dela srpske vlade. Dve stvari potvrđuju da se tako nešto ne događa.
Prva je odgovor Vladimira Putina na narativ srpske vlade o NIS-u. Preko medija, istim putem kojim i srpski ministri šalju poruke ruskim. Na svojoj godišnjoj konferencije za medije Vladimir Putin je rekao: „Nažalost, uprkos spoljašnjim naporima da se poboljšaju odnosi, pritisak sankcija, koji je deo politike sa pozicije sile, nesumnjivo se nastavlja. To se tiče i naše kompanije Gaspromnjeft, koja je vlasnik NIS-a. To je kompanija u koju je Gaspromnjeft uložio značajna sredstva, više od tri milijarde dolara, i transformisao je u savremeno, visoko efikasno preduzeće. Ona je glavni poreski obveznik u budžetu Srbije. Znamo šta se događa sa kompanijom NIS. Imamo međudržavni sporazum u vezi sa usvajanjem bilo kakvih ograničenja u vezi sa ovom komercijalnom strukturom (NIS). I, naravno, polazimo od toga da će prijateljsko srpsko rukovodstvo to imati u vidu i da će ispunjavati svoje obaveze. U suprotnom se postavlja pitanje kako ulagati novac u ekonomiju zemlje. Gde su bezbednosne garancije, ako čak ni međuvladini sporazumi ne funkcionišu?“
Druga stvar koja ne ide u prilog negovanju veza sa Rusijom je američko usvajanje Zakona o ovlašćenjima za nacionalnu odbranu za 2026. godinu (NDAA), koji služi kao široka platforma za artikulisanje strateških stavova Vašingtona, gde je Srbija percipirana kao problematična tačka, a ne kao partner sa kojim će se sarađivati bez pritisaka. U ovom dokumentu su doslovno pobrojani „gresi“ Srbije onako kako ih je videla prethodna američka administracija, obaveštena preko USAD-a i pristrasne diplomatije. Dugačak je spisak „nedemokratskog“ ponašanja srpske vlasti prema prozapadnoj opoziciji, sa kojim će se SAD na ovaj ili onaj način pozabaviti. Po Srbiju najbolniji pritisak izvire iz njene ugovorene obaveze da sa Kosovom razmeni priznanja, pri čemu se podrazumeva da neispunjenje prištinske obaveze formiranja zajednice srpskih opština ne odlaže ispunjenje obaveza Srbije. Ovim dokumentom SAD su ozakonile i svoje zahteve Srbiji da se lišava svojih veza sa Rusijom i Kinom.
Ukratko, Trampova administracija ne menja politiku prema Srbiji, a, prema mišljenjima nekih srpskih kolumnista, pitanje je dana kada će se objaviti sankcije prema nekim političarima i privrednicima iz Srbije.
I, kada srpski predsednik optužuje „blokadersku“ opoziciju da je sabotiranjem leks specijalisa o američkoj investiciji na placu Generalštaba nanela štetu Srbiji od 750 miliona evra, on je prinuđen da ćuti o većim nevoljama Srbije, koje je američka investicija u Beogradu trebalo da olakša.
Svi koji su iskreni u tvrdnji da je Srbija slobodna i suverena verovatno se zadovoljavaju formalnom suverenošću, kojoj ne treba jače ispoljavanje od predsednikove odluke da bojkotuje samit u Briselu. Ali, država koja nije u stanju da sprovede, njoj bitan, leks specijalis o zgradi Generalštaba, država čijim tužilaštvom upravlja strana agencija, čiji parlament vraća zakone po preporuci stranaca, koja ne može da natera svoju trgovinu da na deklaracijama proizvoda koristi državno pismo, koja smenjuje svoje funkcionere po preporuci stranaca, koja ne može da iz stranih firmi otme proizvodnju nacionalnih udžbenika… Takva država ne može da se nazove sasvim suverenom i sasvim slobodnom. Ljutnja predsednika Srbije na Evropsku uniju, demonstrirana bojkotom jednog ne previše važnog samita, lep je i prijatan događaj bez obzira na to što će ljutnja kratko da traje. Ali je i gorak, jer je unapred osuđen da ne proizvede nikakvu promenu.
Dragorad Dragičević