ADAPTACIJA MALIŠANA NA VRTIĆ I ŠKOLU

Izazovi za roditelje i decu

SEPTEMBARSKI POZDRAV
…Pozdravljamo laste i baš nam se raste!
Sad je svaki zvrkić krenuo u vrtić.
Napred, nazad, gore, dole, stigosmo do škole!
(Odlomak iz „Septembarske razglednice“, A. Stevanić)

Boravak deteta u vrtiću je prilika za neposredan kontakt sa vršnjacima i uspostavljanje prvih socijalnih kontakata van porodičnog okruženja, čime se razvija osećaj pripadnosti. U svakodnevnom kontaktu sa vršnjacima, dete uči da realno proceni svoje snage i slabosti. Kroz igru, na kreativan način usvaja nova znanja u zabavnom i podsticajnom okruženju, što je dragoceno za pravilan kognitivni razvoj. Osim toga, vrtić podstiče i emocionalni razvoj deteta, jer ono uči da odloži svoje potrebe, razvija strpljenje i sposobnost uvažavanja drugih, uči da poštuje različitosti, postaje svesno da i druga deca imaju svoje potrebe, brige, strahove, osećanja; dakle, uči se empatiji.
Polazak deteta u vrtić je kod većine dece uglavnom prvi izlazak iz porodične sredine, tj. prvo odvajanje deteta od roditelja na duže vreme. Istovremeno, za dete to može predstavljati i prvi susret sa većim brojem nepoznatih osoba. Potrebno je da se navikne na odvojenost od porodice, oseća se nebezbedno i uplašeno; suočava se sa promenom statusa. Iz porodičnog okruženja, gde je sve podređeno njemu, u vrtiću mora da se uklopi sa čitavom grupom. Potrebno je da sarađuje sa vršnjacima, da deli stvari, komunicira, rešava konflikte, prihvati neka nova pravila. Često je ovo izazovna situacija, koliko za dete, toliko i za roditelje, jer je ispunjena strahom od odvajanja i brigom da li će se i kako dete prilagoditi ovoj novoj situaciji.
Dolaskom deteta u grupu vršnjaka u vrtiću menja se njegova dotadašnja rutina, uglavnom mimo njegove volje. Iako postoji izražena potreba za društvom vršnjaka, dete u suštini nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i nepoznato. Stoga, najveći broj dece na polazak u vrtić reaguje otporom – plače, buni se, ispoljava anksioznost ili čak bes. Potrebno je vreme da shvate da je vrtić bezbedno mesto i da će se roditelji vratiti kroz neko vreme. Dominantan je strah od odvajanja (tzv. separaciona anksioznost) i osećanje napuštenosti. Većina mališana se na vrtić adaptira relativno brzo, u periodu od svega nekoliko do mesec dana. Tokom ovog perioda roditelji mogu očekivati izraženiju uznemirenost, plač, odbijanje hrane, odbijanje spavanja ili poremećen san, agresivno ponašanje ili, pak, povlačenje u sebe, regresivna ponašanja (sisanje prsta, umokravanje, odbijanje deteta da uradi ono što je do tada moglo i slično), kao i preterano vezivanje za članove porodice. Sve ovo je uobičajeno tokom perioda adaptacije, prolazi spontano ili uz adekvatnu podršku.
Adaptacija na vrtić ne mora biti stresna. Radi bržeg i uspešnijeg prilagođavanja, roditelji mogu da pokušaju nešto od sledećeg: odlazak u vrtić predstavite kao vreme ispunjeno zabavom, druženjem i učenjem na poseban, zanimljiv način, pokažite da ste ponosni na svog mališana, što je dovoljno hrabar da se odvoji od vas, kod kuće govorite pozitivno o vrtiću i prošetajte sa detetom da upozna prostor i okruženje, raspitajte se o ritmu aktivnosti u vrtiću i postepeno sa njima uskladite i ritam kućnih aktivnosti (spavanje, boravak na otvorenom, obroke), dopustite detetu da ponese svoju omiljenu igračku u vrtić (tzv. prelazni objekat, uloga ove igračke je da pruži utehu i ohrabrenje, ona je nešto (možda čak i jedino) poznato u novom okruženju), razgovarajte sa detetom o drugoj deci, o igračkama, o vaspitačicama, pričajte o sadržajima koje vrtić pruža. Rastanke u vrtiću učinite kratkim; pozdravite se smireno, nežno, strpljivo, bez previše objašnjavanja i odugovlačenja. Nemojte bežati od deteta, već se uvek pozdravite i reći kada ćete se vratiti (pošto deci vremenske odrednice na znače mnogo, vezati se za događaje koji su detetu razumljivi – posle ručka, posle spavanja isl.). Ne vraćajte se po dete u slučaju da je veoma uznemireno. Tako se šalje poruka: ako dovoljno dugo i glasno plačeš, ja ću se IPAK vratiti i nećeš ostati u vrtiću. Pritom, druga deca se dovode u stanje zbunjenosti, ti si se vratio, a mojih roditelja još uvek nema. Najavite detetu ko će po njega doći. Time se uliva poverenje i sigurnost.
Prilagođavanje na školu ide nešto drugačijom dinamikom. Budući da je pripremni predškolski program obavezan, većina dece je prevazišla fazu separacione anksioznosti. Izazov koji ih očekuje tokom početka školske godine je usvajanje radnih navika. To se najlakše postiže uvođenjem sitnih zadataka i pre početka škole, primerenih detetu i uzrastu (sređivanje kreveta, slaganje odeće, pospremanje igračaka, vraćanje knjiga na policu, priprema jednostavnijeg obroka i slično). Kroz ove male aktivnosti dete se uči odgovornosti i da brine o sebi, što će mu početkom školske godine biti još potrebnije.
Posebno važan element prilagođavanja je socijalizacija. Nova sredina za dete znači nove drugare, više dece gde će ono biti u grupi najmlađih. Pripremite dete na mogućnost da poznata lica iz vrtića ne budu sa njim u odeljenju, da će biti nepoznate dece, da je to prilika da stekne nove drugare, a da će stare viđati na odmorima. Takođe, postoji mogućnost da sedi sa nekim nepoznatim detetom, pa ga ohrabrite da pokaže otvorenost i empatiju.
Obezbedite detetu emocionalnu podršku i sigurnost. Podstaknite uzbuđenje deteta povodom polaska u školu i pozitivan stav prema školi, npr. govorite o školi kao o laboratoriji gde se uče nove veštine. Neka kupovina udžbenika i školskog pribora bude zajednička aktivnost. Dopustite da dete samo bira tamo gde je moguće. Obilazite školu i školsko dvorište, naučite put od kuće do škole (iako ono neće u početku samostalno odlaziti), razgovarajte kako izgleda učionica, pozitivno pričajte o učiteljici. Omogućite detetu da postavi pitanja o svemu što ga u vezi sa školskim životom zanima i na sva ta pitanja strpljivo odgovarajte. Tako se dete hrabri, obezbeđuje mu se predvidivost i sigurnost i razvija poverenje. Objasnite da časovi traju 45 minuta i da zvono označava početak i kraj časa. S tim u vezi, posebno poradite na razvijanju discipline (kad je vreme za odmor i igru, a kad za učenje, ČAK i ako se detetu ne uči) i podsticanju pažnje i koncentracije. Postoji niz zanimljivih i korisnih vežbi koje služe ovoj svrsi (povezivanje tačkica označenih brojevima, nastavljanje niza određenim elementom, dopunjavanje slike nedostajućim elementom, pričanje priča na osnovu slike, traženje izlaza iz lavirinta, povezivanje elemenata na osnovu nekog pravila, recimo olovka sa jedne strane i sveska sa druge, uočavanje sličnosti i razlika itd). Korisno je produbljivati interesovanje za verbalni sadržaj, što se postiže čitanjem. Dodatno, dete možete angažovati zadatkom da zapamti što više detalja (što ćete proveriti postavljanjem pitanja u vezi sa tekstom), da prepriča pročitano, opiše ukratko glavnog junaka, uoči kako se osećao, izmisli drugačiji kraj priče itd.
Polazak u vrtić, odnosno u školu je znak da se porodica razvija, da raste. Ukoliko se početna uznemirenost valjano prevaziđe, boravak u vrtiću, odnosno školi će biti prijatan za dete, čime se otvara prostor za avanture u kojima ćete zajedno uživati.
Ivana Milanović-Tomašević, dipl. psiholog
ivana.psiholog.sm@gmail.com