BEOČIN

Nova knjiga Momčila Miloševića

U istoriji književnosti mnogo je primera početaka književnog stvaralaštva u poznijim godinama života: Bukovski, Tven, Prust…Treba li kod nas podsetiti samo na Mešu Selimovića… Tog poznog uključivanja u svet pisane reči možda je najbolji primer Momčilo Milošević koji se u krug beočinskih književnih stvaralac upisao u svojoj 86-oj godini života sa zbirkom poezije Srce zavičajno (KUD Brile, Beočin 2021). Njegov stvaralački zamah je ljubiteljima pisane reči nakon dve godine doneo novu knjigu Moj odgovor (KUD Brile, Beočin 2023), a nedavno je iz štampe izašla i njegova treća knjiga – Voli ljude (KUD Brile, Beočin 2024).
U prvoj knjizi bila je zastupljena samo poezija, u drugoj poeziji su se pridružili aforizmi i priče, a u trećoj i epigramizmi i rodoslovni zapis. Knjiga je podeljena u devet ciklusa (O svete, zašto ne razumeš dete; Mladi dani, razdragani; Života tok, promeni ljubavni sok; Kad život dogori, Rodoljublje, Darovi prirode, Oni što reči u pesme nižu, Aforizmi i dosetke i Saznanja o nastanku i životu moje porodice). Svojom strukturom ona je svojevrsni prelet preko života autora. Ima u njoj radosti detinjstva, odrastanja, prvih ljubavi, prvih razočaranja, gubitka najmilijih, samoće i zapitanosti nad životom.
U predgovoru ovoj knjizi književnik Milijan Despotović napisaće: „U teološkom i filozofskom smislu postoji institucija kajanja, kao spiranja svog nečastivog Ja. Momčilo Milošević kao ukaz na potrebu pokajanja upozorava: „Onaj ko se kajati ne ume,/ tumaraće u životu kroz trnje.“ Poezija je još najblagodarniji spasilac iz trnja. Ume, svojim sredstvima da povuče bodlje u sebe, brani pesnika i čitaoca. A oni jedni drugog nadopunjuju, gde neko zastane drugi produži.“

Osvrćući se na jedan deo knjige, na aforizme, Despotović Miloševiću predlaže da iste sabere u posebnu knjigu jer oni to zaslužuju, a na taj način bi autor skrenuo i pažnju na sebe.
– Rođen sam u Hercegovini, tom kršu koji je iznedrio naše mnoge velikane, u kraju za koji kažu da ima najčistiji srpski govor. I bez obzira što sam u ovom sremskom podneblju proveo više od dve trećine svog života, zavičajno je ostalo u meni. Ta hercegovačka vrcavost se ogleda u mojim aforizmima, a privrženost rodu i otadžbini u mojim pesmama. Pitaju me: Momo otkud sad te knjige? Odgovaram im da su one odavno bile u meni i da mi je starost dala hrabrosti da moje zapise u duši iznesem iz duše i podelim sa svima onima koje volim i koje ću zavoleti. Jer, treba voleti ljude – kaže Momčilo Milošević.

Izabrani aforizmi:

Kad se sastane zlo i gore,
nikad’ se o dobru ne dogovore.

Većinom mutni bistre politiku.

Što se mora nije teško,
ponekad i bežanje može bit’ viteško.

Demagogija je u saradnji sa ideologijom.

Kome je vlast udarila u glavu,
tako može i po glavi.

Obično onaj što daje sve od sebe nema ništa.

Svaki vođa spominje se često,
sve dok ne izgubi presto.

Standard je nekad komičan,
a nekad nepomičan.

Zakon odmah na snagu stupa,
a već je pun rupa.

Glupost je jedina bolest koja ne boli.

U ratu napred idu najbolji,
a u miru najgori.