IZ ŠTAMPE IZLAZI TREĆA KNjIGA RADOVANA SRDIĆA POSVEĆENA ISTORIJI ŠAŠINACA I NjEGOVIH MEŠTANA – STO GODINA SPORTA, ŠAŠINCI 1924-2024.

Vek seoskog sporta upisan u dnevnik šašinačke večnosti

Svojevrsna „šašinačka trilogija“ koju čine dve knjige rodoslova i porodične istorije ovog mesta uz monografiju posvećenu stogodišnjici nastanka i razvoja sportskog života u znamenitom sremskom selu, jedinstven je autorski i izdavački poduhvat kojim teško da se mogu pohvaliti, ne samo seoske, već i mnoge gradske sredine. Jedan od inicijatora vrednog istraživačkog poduhvata i autorski potpisnik ovih knjiga je Radovan Srdić, među prijateljima i njegovim Šašinčanima poznat kao Rada. Na ovaj način voljenom selu – sadašnjim i budućim generacijama zaveštao je nepresušan izvor dragocenih podataka. Na spisateljski rad Radovana Srdića podsetila nas je najnovija monografija „Sto godina sporta, Šapinci 1924-2024.“ koja je ovih dana ugledala svetlost dana. U predvečerje ovogodišnje tradicionalne šašinačke svetkovine – 34. Bostanijade, knjiga je promovisana u prepunoj sali seoskog Doma kulture. Beše to susret, prilika za razmenu emocija i evociranje uspomena različitih generacija Šašinčana i njihovih prijatelja povezanih ljubavlju prema ovom selu a neretko i ličnim angažmanom u seoskim sportskim klubovima.

Sportske anegdote o kojima se i danas priča
Sam autor, pored fudbala aktivno je igrao i odbojku. U sportu na mreži je kao srednjoškolac bio odličan smečer i dobro se seća sredine „pedesetih“ kada su organizovane letnje igre đaka i studenta u Sremu. Srdić je bio deo šašinačke ekipe koju su činili najbolji seoski odbojkaši. Dominirali su u odnosu na sve ekipe izuzev Laćaraca gde je neprevaziđen bio Zoran Židišić, budući nosilac značajnih partijskih i državnih funkcija koji je i sam napisao knjigu sećanja slične sadržine. Rada i Zoran ostali su veliki prijatelji, ali odbojkaški teren tada je priznavao samo „ljuto“ rivalstvo i borbu za svaku loptu. Srdić je sportista starog „kova“, jedan od onih koji su bez ikakvog materijalnog interesa igrali iz ljubavi prema svom selu i klubu. Za njega je bilo nezamislivo da – kako sam reče, igra u klubu koji nije iz Šašinaca, gde nema njegovih najboljih drugova i saigrača Branislava Radulovića – Kaće ili Nikole Topalovića – Nidže. Anegdote su deo svake sportske priče, pa ni prva promocija knjige o šašinačkom sportu nije mogla bez njih. Govoreći o smešnim detaljima koji se pamte ceo život, Srdić nam priča o Živanu – Žiki Šivoljskom, fudbaleru „Slobode“ koji je po svaku cenu „morao“ proći lekarski pregled. Kad su mu u dispanzeru na Savi rekli da ima kvaran zub, potrčao je sprat niže u ordinaciju prvog zubara, ne bi li izvadio zub i otklonio zdravstvenu „smetnju“. Iz ovog vremena ostala je i Žikina priča kako su šašinački fudbaleri na centru sela tražili devetog igrača za put na utakmicu u Vojku. Najzad, pred sam put nađoše jednog koji je o fudbalu toliko „znao“ da je po izlasku na teren u Vojki prišao sudiji i pitao : „Druže sudija gde ja treba da stanem? Stani gde hoćeš, samo mi se skloni sa očiju“, rekao je sudija opsovavši onoga ko ga je doveo.

Novu knjigu Radovana Srdića, inače istoričara, arhivskog savetnika i dugogodišnjeg direktora Istorijskog arhiva „Srem“ ne možemo predstaviti odvojeno od njegovih prethodnih istraživačkih poduhvata, jer je njihova veza logičan niz koji se nastavlja knjigom o sportu. Izuzev što je u svojoj struci autor nekoliko istorijskih monografija, Radovan je napisao najopsežniju istoriju Legetske bitke, stavljajući pred svetlost istorije do tada manje poznate činjenice ove – za srpsku vojsku tragične bitke s početka Prvog svetskog rata. Kako je u penziji bezmalo dvadesetak godina, Rada Srdić vratio se svom šašinačkom ognjištu i okružen suprugom Katicom – Sekom, najbližim rođacima i mnogobrojnim prijateljima, najpre je rešio da napiše „Šašinački dnevnik večnosti“ kao istoriju i rodoslov svih šašinačkih porodica koje su se u nekom istorijskom momentu obrele u širokoj sremskoj ravnici. Priča o seoskim sportovima prirodni je nastavak ove trilogije čiju osnovu čine podaci zapisani u matičnim knjigama i starim spisima, ali je njena lepota i specifičnost u činjenici da je Radovan Srdić – protiveći se objektivnim teškoćama koje nameće deveta decenija života, silne sate proveo u ljubopitljivim i krajnje interesantnim razgovorima sa svojim Šašinčanima. Iz tih odgovora i pripovedanja objavio je mnoge poznate, ali i neispričane detalje, „začinjavajući“ svoja dela ličnim utiscima o svakom licu i porodici ponaosob. Stoga ne čudi podatak da su se dosadašnja izdanja uglavnom „razgrabila“ prvih dana po izlasku iz štampe. Ideja da se napiše monografija o seoskom sportu dugo je tinjala, ne samo u mislima Radovana Srdića već i njegovog prijatelja i bliskog saradnika na ovom delu – Jovana Jove Tomića i nekolicine drugara iz detinjstva i mladosti. Predlog je bio da se napiše istorija šašinačkog Fudbalskog kluba „Sloboda“, osnovanog davne 1932. godine. Međutim, „čeprkanje“ po fudbalskoj istoriji sporta istraživače je usmerilo ka nizu sportskih disciplina, uz činjenicu da o mnogim sportovima u selu, poput tekvondoa ili karatea, nisu znali gotovo ništa. Kroz razgovor sa Radovanom saznajemo da je raspoloživa dokumentacija, izuzev mnoštva fotografija, bila prilično oskudna. Preovladavali su suvoparni tabelarni podaci i ostvareni rezultati, pa će kao u slučaju prethodnih knjiga porodične istorije, „životni duh“ novoj monografiji udahnuti lični utisci, sećanja i anegdote do kojih se došlo u neposrednim razgovorima. Sam Srdić i njegovi saradnici proširili su i svoje sportske vidike, uverivši se da je selo i u sportskoj sferi imalo veliku tradiciju. Tako su – primera radi, saznali da je Sandra iz šašinačke porodice Vukašinović, igračica „Crvene zvezde“, trenutno jedna od najboljih ženskih fudbalerki Srbije i da pojedini uspešni takmičari iz drugih sredina imaju porodične i familijarne veze sa njihovim selom.
– Cela priča o pisanju ove monografije i knjiga o istoriji porodica počela je pre više od osam godina. Već u prvim razgovorima sa mojim meštanima ja sam video da ih ove teme jako interesuju. Inače sam profesionalno bio u kontaktu sa starim dokumentima, prvenstveno crkvenim matičnim knjigama od pre dva veka koje sam u slobodno vreme čitao i u noćnim satima. Za mene je ovo bio vrlo interesantan posao jer sve zapisane šašinačke porodice po prezimenima ja lično poznajem. U dve knjige obrađene su čak 384 seoske porodice. To je bila odlična podloga za novu knjigu koju sam sa posebnim uživanjem radio. Obradovao sam se ideji da pišemo o „Slobodi“, jer volim sport i jedno vreme igrao sam u ovom klubu, kaže Radovan Srdić i dodaje da je istraživački rad na istoriji fudbalskog kluba potrajao godinu i više dana.
Opisi i zapažanja autora knjizi su dali poseban pečat
Monografija o stotoj godišnjici sporta u Šašincima na stopedesetak strana, uz obilje kvalitetnih fotografija, priloga i arhivskih dokumenata daje pregledne podatke, kao o istoriji sela i njegovih meštana, tako i o razvoju sportskih disciplina, uz neizbežne autorove komentare i zapažanja koje joj daju poseban pečat. Na jednom mestu opisujući fudbalera „Slobode“ Slavka Momčilovića – Rvatića autor slikovito piše: „Kada ga čovek pogleda onako nevisok, plećat mišićav i širok, sa butinama kao šliperima, odmah se videlo da je on igračina, granitna stena odbrane“. Pažljivo čitanje nove knjige Radovana Srdića sa svim pomenutim opisima i podacima čitaoca uvodi u poseban svet. Postajete ubeđeni da čitate uzbudljivo štivo o Realu, Bajernu, Zvezdi ili Partizanu a ne o klubovima i sportskom životu sela koje je u najboljim danima brojalo 2.500 stanovnika. Šašinačka sportska priča počinje osnivanjem Sokolskog društva 1924. godine i njihovom aktivnom učešću na sletovima širom nekadašnje kraljevine. Centralno mesto zauzima pripovedanje o najvećem – fudbalskom klubu koji nastaje pošto Simeon – Mika Žegarac u selo donosi prvu kožnu loptu i na ledini pored Zečevih topola Šašinčanima objašnjava pravila ove igre. Seoski momci fudbalski su stasavali kao generacija i prijatelji čuvenog Franje – Jože Gilera – legendarnog jugoslovenskog reprezentativca iz obližnje Mitrovice. Prve prijateljske utakmice „Slobode“ iz tridesetih godina Srdić opisuje detaljno, verno i dramatično kao da je reč o finalu današnje Lige šampiona, baš kao i posleratne mečeve gde publika na gostovanje odlazi peške, biciklovima ili u 28 zaprežnih kola po prašnjavim seoskim drumovima. Čitalac saznaje da je ekipa sa šašinačke „Šljivare“ najveći uspeh ostvarila 1964. godine plasmanom u Sremsku fudbalsku ligu. Autor ove monografije tada je igrao na poziciji njenog centarfora. Posebno mesto u knjizi posvećeno je osnivanju Sportskog društva „Sloboda“ krajem „sedamdesetih“ godina u pogodnim društveno-ekonomskim uslovima kada su stvorene pretpostavke za razvoj ostalih seoskih sportova, poput košarke ili rukometa. Šašinčani su imali odlične šahiste, igrače preferansa, pa i lovce. Radovan Srdić piše o dostignućima odbojkaša, stonotenisera, igrača bilijara, gimnastičara, atletičara. Ne zaboravlja ni o konjičke klubove i ergele, razna sportska i turistička udruženja. Na kraju razgovora autor je podsetio na činjenicu da su prve rodoslovne knjige objavljene bez pomoći sa strane, uz podršku i donacije samih Šašinčana i njihovih prijatelja, dok je u finansiranju knjige o sportu odlučujuću podršku pružio Sportski savez Grada Sremske Mitrovice.

Pred Radom i njegovim saradnicima pojavilo se mnoštvo podataka i sećanja Šašinčana na razvoj i rezultate drugih sportskih disciplina. U jednom trenutku Rada se komšiji Jovi obratio rečima: „Prijatelju, pa mi moramo pisati o šahu, i o košarci, rukometu, odbojci i svim drugim sportovima“.
– Čim sam završio rad na prvoj knjizi ljudi su to čitali, prepoznavali se, iznosili nove detalje i podsećali me na ono što je izostavljeno ili zaboravljeno da se napiše. Tako je nastala druga knjiga koja je nešto obimnija, pa je njena najveća mana – kako su rekli neki od čitalaca, „što je jako teška“, da je kao hladno oružje, kako jedan prijatelj u šali reče. U svakom slučaju i knjiga o sportu morala je biti svedena na neki prihvatljiv obim jer je bilo dosta materijala a svi navedeni sportisti potiču iz prethodno opisanih porodica i familija, kaže Radovan Srdić koji se na ovom angažovanju ne zaustavlja već traži temu novog istraživanja. Nada se da će u njoj uživati bar kao u prethodna tri naslova.
Dejan Mostarlić