MALO IZOŠTRENO

Stefanova Srbija između istoka i zapada

Sama po sebi, 597. godišnjica smrti despota Stefana Lazarevića, koja pada prvog avgusta po novom kalendaru, nije dovoljno „okrugla“ za podsećanje na preporodnog i možda najvoljnijeg vladara u srpskoj istoriji, sina svakako najpoštovanijeg vladara, svetog kneza Lazara. Ali, 600. godišnjica despotove smrti pada u godini svetske izložbe EKSPO, koju državno rukovodstvo vidi kao sudbonosno preporodni poduhvat, i nekome može izgledati kao „prirodno“ da despotov jubilej padne u drugi plan. Zato podsećanje na njega tri godine ranije izgleda bezmalo urgentno.
Stefan je imao samo 12 godina kada se njegov otac žrtvovao za veru i slobodu u Boju na Kosovu, zajedno sa najboljim delom srpskog plemstva. Nije imao dovoljno godina da shvati posledice ove žrtve, ali je imao dovoljno i razuma i srca da u dubinu svoga bića primi očev zavet za služenje rodu i veri. Na ovaj primljeni zavet nadogradilo se majčino mudro upravljanje i Srbijom, i njime, maloletnim turskim vazalom, knezom Srbije. Kada su ga Bajazitova smrt i međusobna borba njegovih sinova „oslobodili“ vazalstva, mladi knez još neoporavljene Srbije bio je dovoljno mudar i oprezan da vazalnom ponudom još uvek uspravnoj Vizantiji potraži novu zaštitu i titulu despota.
Bilo je to haotično doba balkanske istorije, vreme brzih i lakih preveravanja i izdaja, pa se, nedugo zatim, politički sazreli srpski despot snalazi ulazeći u novi vazalni odnos prema Ugarskoj, koja je očas mogla da pregazi Srbiju dok se Bajazitovi sinovi glože između sebe. U moćnom ugarskom vladaru Žigmundu dobija zaštitnika kao što mu je Bajazit bio za dvanaest godina njegovog kneževanja. Usledile su godine plodnog i svestranog razvoja zemlje, koje će vladavinu despota Stefana učiniti najuspešnijim periodom srednjevekovne Srbije, a njega verovatno najvoljenijim vladarom u našoj istoriji. Kako i ne bi ako je, u vremenu rata kao privredne grane, kada nezaštićena zemlja može odmah da očekuje najezdu strane vojske čim popuni žitnice, naseli pašnjake i ojača državni budžet, uspeo da svoju Srbiju oporavi i pridigne, i da narod „dane dušom“ tokom bar četvrtine veka.
Vladimir Ćorović je „reporterski“ izvestio o kretanjima i gibanjima na balkanskom prostoru u Stefanovom vremenu. Ne ulazeći u dubinsku analizu pojedinačnih odluka i kretnji vojnih sila, on izveštava o sukcesivnim procesima i postupcima koje pokreću interesi velikih sila. U središtu te uskomešane scene na Balkanu, Stefan Lazarević sa osetljivošću trske pred vetrovima reaguje i na opasne nagoveštaje sa zapada i istoka, i na sekuddarne, lokalne, udare koje pod okriljem moćnih preduzimaju vlastodršci skromnog značaja. On vodi svoj neveliki rod kroz jedine moguće prolaze u uskomešanom prostoru i vremenu.
Nasuprot svome ocu, koji bira sopstvenu žrtvu kao moralno ulaganje u „egzistenciju“ duha slobode, Stefan postupa sa razumevanjem procesa i kretnji, i shvata da je manji deo istine u nebeskom sukobu polumeseca i krsta, a veći u ratu kao privrednoj delatnosti. Ali, on ipak nije suprotnost svome ocu, on je njegov racionalizovani izdanak čije se žile napajaju očevom žrtvom i očevom svešću o nedeljivosti boga i zemlje na kojoj smo se zatekli.
O karakteru racionalizovanog izdanka Lazarevog najbolje svedoči njegov besprimerni poduhvat prepisivanja knjiga, kroz koji je ciljao na stvaranje osvešćene zajednice koja zna zašto se Lazar žrtvovao i koja ume da racionalno odgovori na udare vojski kao tadašnjeg glavnog privrednog faktora.
Po svemu, izgleda da je Stefan pokušao da zemlju pridruži humanističkom i kulturnom preporodu, koji je u Evropi već davao velike rezultate. I sam pesnik, o čijem daru svedoči već pomenuti stilski elegantan, osećajno tanan, misaono dubok i tajnovit tekst Slovo ljubve, verovatno je želeo da i Srbiju uključi u renesansne tokove kojima je prosvetljenost glavni uslov. Samo tako se može razumeti njegova velika kampanja prepisivanja knjiga, ne samo crkvenih i egzegetskih već i naučnih i umetničkih. Njegova prepisivačka škola sa centrom u Resavskom manastiru i „odeljenjima“ po mnogim manastirima širom zemlje je kulturni poduhvat koji po simbolici i veličini ciljeva ne zaostaje za herojskom žrtvom njegovog oca. Samo Resavski manastir bio je dostigao „imanje“ od 20 hiljada knjiga i rukopisa, a smatra se da despotova knjigohranilnica u Beogradu nije imala manje. Kako su prepisivači koji su sazivani u Srbiju pisali po različitim „pravopisima“, često sopstvenim, despot je naložio umnom Konstantinu Filozofu, koga je prigrlio kao svog učitelja, da sa prepisivačima uspostavi jedinstvena pravila, pa je resavski standard prepisivanja i pisanja primenjivan među prepisivačima širom pravoslavnog sveta.
O njegovom nesumnjivo renesansnom prepisivačkom poduhvatu imamo dovoljno saznanja da se legitimno zapitamo kuda bi i dokle bi Srbija stigla sa humanizmom i kulturom da despotov fizički kraj 1. avgusta 1427. godine, u njegovoj 50. godini, nije zaustavio ovu, u balkanskoj istoriji, besprimernu kampanju? Jednako je legitimno da smelo zamislimo u kakvom bi se društvu zemalja Srbija danas nalazila da je njegovo državničko umeće u potonjim srpskim vladarima preživelo?
I bio je u pravu Umberto Eko kada je u postilama Imena ruže ustvrdio „da se svi problemi moderne Evrope, onakvi kako ih danas doživljavamo, obrazuju u srednjem veku“. Gle čuda, Stefanovo i Žigmundovo međusobno razumevanje u dobu izdaja i preveravanja neodoljivo podseća na današnji odnos između Srba i Mađara, u vremenu takođe plodnom svakakvim izdajama, prevarama i preveravanjima.
Dragorad Dragičević