PUTEVIMA NAJBOLJIH

Ilija Sretenović, đak generacije u Muzičkoj školi „Petar Krančević“

Ilija Sretenović, sada već bivši učenik Srednje muzičke škole „Petar Krančević“ u Sremskoj Mitrovici nije pravio kompromis sa vremenom i sistemom vrednosti u kome živi. Izbegavajući da se prepusti klimi sveopšteg proseka izabrao je put kojim idu najbolji. Više nego zasluženo, proglašen je za đaka generacije u školi gde je do nedavno bio učenik dva muzička smera – vokalno instrumentalnog i teoretskog. Međutim, Ilijina interesovanja, želja za znanjem i izazovi koje pred sebe postavljao tokom čitavog školovanja „iskakali“ su iz uobičajenih šablona. Talenat i želju momka iz Noćaja – dokazanog i višestruko nagrađivanog izvođača klasične muzike na klarinetu i autora mnogih stručnih radova iz sfere muzičke umetnosti, prepoznali su u Akademiji muzike i izvedbene umetnosti u Gracu, uputivši mu protekle nedelje poziv za prvu etapu prijemnog ispita radi sicanja visokog obrazovanja na renomiranoj akademiji. Navođenje biografskih podataka sa brojnim nagradama, izvedbama i radovima mladog umetnika rođenog 2005. godine, prevazišlo bi predviđene okvire ovog novinskog teksta. Sublimirajući emocije i utiske neposredno po izlasku iz školske klupe, Ilija ih definiše kao „pomešane“, srećan zbog činjenice da ih je ostvario u malom, po talentu posebno odabranom školskom kolektivu od svega desetak učenika, gde svako poseduje neki specifičan kvalitet. Posebnost ove škole i razrednog kolektiva svakako je u „roditeljskom“, često neformalnom odnosu sa profesorima. U slučaju Ilije i njegovih drugara tako je bilo sa svim predavačima i razrednim starešinom Vesnom Dostanić. Kao jedini učenik iz generacije Ilija je paralelno pohađao i završio dva školska smera, uveren da vokalno – instrumentalno izvođenje nije moguće odvojiti od muzičke teorije, razumevanja i shvatanja težnji kompozitora. Na svoje dosadašnje školovanje i ono što ga čeka u narednim etapama karijere ne gleda kao „posao“ već istinsko uživanje. Tako objašnjava činjenicu da je neretko u školi ostajao 12 i više sati.
Osnovnu muzičku školu „Petar Krančević“ Ilija Sretenović upisao je relativno kasno – u svojoj 12. godini, ali je po ubrzanom sistemu završio za svega tri godine. Prethodno je u prvih šest razreda osnovne škole razmišljao da upiše matematiku, a potom istoriju ili arheologiju. U redovnoj osnovnoj školi nije ni razmišljao o muzici, čak mu je do četvrtog razreda „muzičko“ bilo neomiljen predmet, odmah iza časova fizičkog vaspitanja. Muzički izazov kod uzornog osnovca probudila je njegova osam godina strarija sestra koja je svirala violinu. Sedmi i osmi razred osnovne škole Ilija završava među nadarenim učenicima „Mitrovačke gimnazije“. U matematici će vremenom pronaći racionalnu i dublju povezanost sa muzikom, oslanjajući se na shvatanja drevnih filozofa. Ipak, u momentu kada je trebalo „prelomiti“ između nastavka gimnazijskog ili muzičkog obrazovanja, preovladala je ljubav prema muzici uz uverenje da bi uporedno školovanje ne nekom polju tražilo „žrtvu“.
– Odlučio sam se za muzičko obrazovanje jer znanje iz gimnazijskih školskih predmeta u velikoj meri mogu da stičem samostalno, dok je bavljenje muzikom specifično i uvek zahteva nekog pedagoga ili lice sa strane, nekoga ko će dati mišljenje i uvid u vaš rad. Bez obzira na posvećen rad profesora u gimnaziji, nisam se pokajao i posle ovakve odluke rekao sam sebi „kad si se već odlučio za ovo, ideš u najveću moguću dubinu i širinu, da istražiš sve“, kaže Ilija Sretenović.
Na spektar Ilijinih muzičkih interesovanja, od prvog dana njegovog muzičkog školovanja ključan je uticaj profesora klarineta Leona Kajona. On je pred „klincem“ željnim znanja otvorio nepreglednu perspektivu predlažući svom učeniku da pažljivo pročita knjigu osnovne teorije muzike. Na činjenici da je muzička teorija postala njegova doživotna ljubav Ilija mu je zahvalan do današnjeg dana. Način rada u učionicama ove, po mnogo čemu drugačije škole, nesumnjivo je oblikovao i karakter njenih učenika.
– Uveren sam da je na razvoj moje ličnosti u najvećoj meri uticala upravo mitrovačka muzička škola. Ja danas – čini mi se, ne bih bio „ja“ da nisam upisao ovu školu i sa njom došao do kraja, tvrdi naš sagovornik.
Ilijin primarni instrument je klarinet, a kao uporedni predmet u školi svirao je klavir. Za razliku od pojedinih sadašnjih i bivših školskih drugara nisu ga privukli „izleti“ u pravce popularne i prepoznatljivije muzike. Ostao je veran umetničkoj klasici. Ovo opredeljenje objasnio je mogućom umetničkom sujetom – grubo rečeno „arogancijom“ prema popularnijim muzičkim pravcima, ali i objektivnim zaključkom da mu mnogi pravci džez, pop, rok ili bluz muzike ne „leže“, iako tvrdi da su to kvalitetne, često vrhunske muzičke izvedbe. Jedno od iskustava za koje može reći da je uticalo na njegov individualni i muzički razvoj jeste učešće u Evropskom orkestru mladih. To se dogodilo u dva navrata prethodnih godina a za učesnike turneja renomiranog orkestra biraju se samo najbolji izvođači.
– Nastup u tom orkestru je iskustvo koje se ne može opisati, jer u našoj relativno maloj sredini, izuzev okruženja najbližih profesora teško možemo dobiti utisak da neko istinski živi za klasiku. Biti deo kolektiva gde su svi posvećeni zajedničkom stvaranju, kao što je Evropski orkestar mladih, zaista je nešto fantastično, kaže Ilija.
Muzička perspektiva talentovanog izvođača i teoretičara ovog momenta očigledno je u inostranstvu gde ga čekaju akademske studije a možda i profesionalni životni angažman. Ilija ima želju da na čuvenoj akademiji upiše dva obrazovna smera. U tamošnjem svetu umetnička muzika mnogo je cenjenija, a svojim izvođačima omogućava život bez straha za egzistenciju. Ilija bi voleo da formira kamerni orkestar po svojoj želji, nastavi da stvara i nastupa u svojoj državi i gradu, ali i da se na studijama, pored osnovnog usmerenja u klarinetu, usavrši i u drugim oblastima poput komponovanja, dirigovanja ili pedagoškog rada.

Boravak u školi nikad mi nije bio težak

Ilija je svestan težine uloženog truda, ali i perspektive, odnosno problema koje školovani muzičar u savremenom srpskom društvu može da ima.
– Meni boravak u školi nikad nije bio težak bez obzira na obaveze koje smo svakodnevno imali. Kao što ste videli, muzička škola jeste specifična, u mnogome i „sizifovska“. Meni je žao što ona nije bolje promovisana. Kod nas se na žalost, visoko muzičko obrazovanje ne ceni dovoljno i ljudi sa završenom akademijom i velikim muzičkim znanjem često ne mogu da nađu adekvatan posao. Možda naš obrazovni sitem nije nužno urušen ali je svakako degradiran. Činjenica je da mi kao zemlja imamo tri simfonijska orkestra i pet muzičkih akademija, tako da postoji problem zapošljavanja i najkvalitetnijih muzičara, kaže Ilija Sretenović.
Kroz svega nekoliko rečenica razmenjenih sa Ilijom jasni su vam širina njegovog obrazovanja, načitanost i rečitost. Kao mlad čovek na bitnoj prekretnici u život, devetnaestogodišnjak posmatra svoju generaciju i svet koji ga okružuje. Uočava mnoge slabosti, definiše društvene fenomene, umetničke uspone i padove, objašnjava produkciju „jeftine“ kulture. Kako umetnici uglavnom žive „u svom svetu“, karakteriše ih senzitivan odnos prema stvarnosti.
– Za mene su neprijatne vesti iz naših škola u poslednje vreme bile ogroman šok, možda jer život posmatram kroz ružičaste naočare. Ipak, mi muzičari radimo i učimo u okruženju koje ja vrlo prisno i toplo, kao jedna velika porodica. Zato mi je teško da mnoge aktuelne stvari posmatram i prihvatim. Kao umetnici, mi često – naročito u ovim pomalo izumrlim oblastima kojima se malo ko posvećuje, poput klasične muzike, doživljavamo egzistencijalne krize i neretko sebi postavljamo pitanja: „Zašto se mi uopšte bavimo ovim i da li to ima bilo kakvu svrhu u svetu?“ Međutim, čitajući Pekićevo „Zlatno runo“ shvatio sam da umetnost dobija svrhu tek kada umetnik stvara bez ikakvog cilja i bez svrhe, zaključuje Ilija Sretenović.

Dejan Mostarlić