MALO IZOŠTRENO

Čista ljubav prema Srbiji. I prema Gruziji, razume se.

Da Srbija ima „zakon o stranim agentima“ javnost bi imala uvid o stranim sponzorima nevladinih organizacija. Partija, ili pokret, Save Manojlovića „Kreni promeni“ ne bi morala da se brani od aktuelnog novinarskog „otkrića“ da je izdržavana od Fondacije Rokfeler

U Drugom dnevniku RTS objavljena je vest da je „gruzijski parlament izglasao kontroverzni zakon o stranim agentima koji je izazvao masovne proteste u Tbilisiju, uprkos protestima koji su doveli stotine hiljada ljudi na ulice glavnog grada Tbilisija“. Vest je intonirana „erteesovski“, to jest da izgleda nepristrasno, ali da se ipak vidi za koga kuca srce erteesovih informativnih urednika: novi gruzijski Zakon o transparentnosti stranog uticaja označen je kao kontraverzan, kako ga i na zapadu kvalifikuju, što u političkom govoru znači sumnjiv i sporan.
Samo tri dana kasnije u istoj informativnoj emisiji objavljena je vest da predsednik Srbije Aleksandar Vučić telefonom razgovarao sa gruzijskim premijerom Iraklijem Gedzenidzeom i zamolio ga za podršku Srbiji na sednici Generalne skupštine UN prilikom glasanja o podmukloj rezoluciji o „genocidu“ u Srebrenici. Predsednik je imao veće izglede za razumevanje ako do gruzijske vlade nije stiglo u osnovi pristrasno izveštavanje srpskog javnog servisa u korist prozapadne opozicije u Tbilisiju.
Gruzijski „zakon o stranim agentima“ ni malo nije „kontraverzan“, jer ga imaju gotovo sve zemlje Zapada, počev od SAD (koje su ga usvojile još pred Drugi svetski rata), a u pripremi je i u samoj EU. Mađarska je svoj „zakon o stranim agentima“ morala da povuče pod pritiskom EU, ali je otkazala gostoprimstvo Soroševoj fondaciji, pa postigla isti efekat na zaštiti svog suvereniteta. Na celom Zapadu je ovakav zakon u funkciji odbrane demokratije, dok se isti zakon na Istoku, uglavnom prepisan od Zapada, odmah proglašava antidemokratskim i nazadnim. Quod licet Iovi, non licet bovi. Podnošljivije zvuči kad se ne transkribuje, jer mladi premijer Gruzije Irakli Gedzenidze zaslužuje svaki respekt što brine o svojoj državi i svom narodu. Njegov argument da bi Gruzija, ako i ovakvim zakonom ne zaustavlja strani upliv, mogla da izgubi suverenitet i „lako podeli sudbinu Ukrajine“. Biti na granici sa Rusijom kao domaćin njenim smrtnim neprijateljima, to za mladog gruzijskog premijera nije razumno.
Kad ne bi bilo dvostrukih zapadnjačkih aršina, u osnovi bi svaki „zakon o stranim agentima“ bio nesporan, jer ni jedan, kako zapadnjački tako i ruski i gruzijski, ništa ne zabranjuje, već samo čini javnom finansijsku podršku iz inostranstva. Srbija nema takav zakon, i javnost nema uvida o stranim sponzorima nevladinih organizacija. Da Srbija ima takav zakon, partija, ili pokret, Sava Manojlovića „Kreni promeni“, naprimer, ne bi morala da se brani od aktuelnog novinarskog „otkrića“ da je izdržavana od Fondacije Rokfeler.
Ne bi trebalo da bude ničega spornog u odluci bilo koje države da učini javnim izvore finansiranja političkih partija i nevladinih organizacija, pogotovu što ni američki, verovano najstariji, ni britanski, ni ruski „zakon o stranim agentima“ ne traže nikakvo suzbijanje, pogotovu ne zabranu, nevladinih organizacija i drugih ustanova koje uživaju novčanu podršku iz inostranstva. Nema ni jednog razumnog argumenta za tajnovitost strane pomoći ako je podržana aktivnost za dobro građana. Ili ima?
Ničega spornog nema u finansijskoj podršci Fondacije Rokfeler koju uživa organizacija „Kreni promeni“ Sava Manojlovića, jer njegova organizacija ima čestit i plemenit cilj „da stvorimo društvo gde se pravda ne samo oseća, već i ostvaruje, društvo u kojem su institucije servis građana, pravila su ista za sve, vlada pozitivna selekcija i građani imaju moć“. Teško je u bilo čemu prigovoriti ovakvom cilju.
Nemamo čitalački uvid, ali smo sigurni da su jednako čestito deklarisani i ciljevi svake od neverovatnih 31.000 nevladinih organizacija na skromnih 3,7 miliona stanovnika Gruzije, pa i one koju finansira Fondacija Rokfeler. Zapadnjački finansijeri tako čestitih i humanih ciljeva zaslužuju svaku hvalu građana Gruzije, pa s toga i da budu vidljivi. Nisu razumljivi protesti i zapadnjačko „duboko uznemirenje gruzijskim zakonom o stranim agentima u stilu Kremlja“ koji finansiranje čestitih ciljeva čini vidljivim.
Istoričar i ekonomista Vilijam Engdal u knjizi „Seme uništenja“ prikazao je kako projekti koje je finansirala Fondacija Rokfeler nisu išli u korist čovečanstva, bar kako tu korist razume veći deo čovečanstva. Kroz svoju istoriju fondacija je bila upletena u mnoge skandale, pa i u finansiranje eugeničke studije u Trećem rajhu, sve do 1939, na Institutu za antropologiju, ljudsko nasleđe i eugeniku „Kajzer Vilhelm“, gde je važnu funkciju imao i sam Jozef Mengele. Reč je o poznatoj „rasnoj nauci“ nacističkog režima, upakovanoj u visoke i plemenite ciljeve za dobrobit čovečanstva, koja se od 1943. iskazivala u jezivim eksperimentima na Jevrejima u Aušvicu.
U srpskim medijima na ćirilici komentatori se nekorektno pitaju što to Savo Manojlović i njegova „Kreni promeni“ treba da isporuče Fondaciji Rokfeler za dolare koje im ova, po njenim izveštajima, uplaćuje? Pa, valjda je i vrapcima jasno: „društvo gde se pravda ne samo oseća, već i ostvaruje“! Samo nedobronamerni mogu da sumnjiče ovu čistu ljubav Zapada prema Srbiji. I prema Gruziji, razume se.
Dragorad Dragičević