MALO IZOŠTRENO

Pravoslavni Božić kao nezgodan svedok

„Sada kad dreknu pravoslavolibani, da je to naša tradicija. A lomače realno pale zadnjih 5-6 godina, tri prsta podižu otkad su prvi put videli Vuka Draškovića, spojili ih u poziciju soljenja otkad je prvi put izmišljena Danica Crnogorčević, za Božić čuli 1989., a do 1987. mislili da je Sveti Sava dobio ime po Savi Kovačeviću. Amilj.“ Ovako je izvesni Željko Veljković, urednik u TV N1, komentarisao na društvenoj mreži Iks zahtev pokreta „Bravo“ iz Novog Sada da se „zabrani paljenje lomača“ u Novom Sadu na Badnji dan.
Da u njegovom komentaru nema toliko nadmenosti i ideološkog prezira prema sunarodnicima pravoslavne vere, moglo bi se možda i diskutovati o skorojevićskim sadržajima proslavljanja Božića u narodu koji dugo nije smeo da slobodno slavi ni Božić, ni Vaskrs, i koji se nakon pada komunizma iznova opismenjava u sopstvenoj crkvi. Moglo bi se, sporeći se sa jednim stavom, izložiti proveri stavove impozantne mreže prozapadnih neoliberalnih svetlonosaca, koji u pravoslavnom proslavljanju Božića, ali samo u pravoslavnom, vide skliznuće u „mrak Srednjeg veka” i srpsku samoizolaciju od prosvećenog sveta. Ali zapenušana mržnja i bes umišljenog elitizma prema sunarodnicima koji na svoj način objavljuju svoju veru ne dopušta ni malo mogućnosti za razgovor o prazničnoj koreografiji pravoslavnih vernika.
Nema nikakve sumnje da je u znatnom delu „vernog naroda“ slavljenje Božića motivisano više identitetskim nego molitvenim elementima. Znatan deo „vernog naroda” i ne razmišlja o Bogu kroz slavljenje Božića, već iskazuje pripadnost Crkvi, svom ključnom identitetskom osloncu, u naivnoj nadi da će svojom pripadnošću Crkvi popraviti sve što nesvesno i nehotično kvari u vaspitavanju dece i izboru kulturnih i moralnih prioriteta. Naime, i srpski „verni narod“ živi po zapadnjačkim kulturnim obrascima i prihvata u svoj život antihrišćanske neoliberalne sadržaje, ali se naivno uzda da će ga Crkva održati u nasleđenom identitetu. I pravi od Božića spektakl od vatrometa i pucnjave.
Crkva zna da je euforija, probuđena nakon što su komunizmu viđena leđa, više manifestacija nego istinska vera, ali računa da će manifestacija poroditi veru, i zahvalno prima ovaj postkomunistički zaokret. Ali, gle čuda, baš ova spktakularnost slavljenja Božića, koja suštinski ne mora obavezno da vodi pojedinca Bogu, najviše smeta Brozovim političkim unucima i praunucima. Smeta im iz prostog razloga što svoje otpadništvo od većine ne mogu da pretvore u spektakl koji će doneti pad vlasti „vernika“ i novac i aplauze sa Zapada.
Iako ponikla na napuštenim njivama komunizma, srpska antipravoslavna mreža nema u svojoj agendi ni tragove primese komunističkog egalitarizma. Naprotiv, njena ideologija je socijaldarvinizam, koji sa komunizmom ima veze samo preko zajednička negacije hrišćanskog Boga. Iako na tribinama rado slave komunističko jugoslovenstvo iz Brozovog vremena, koje se primarno zaklinjalo na socijalnu jednakost, u neznanju šta je šta čvrsto se drže socijaldarvinizma zbog njegove negacije Boga i opraštaju mu njegovu ideološku podršku kapitalističkoj hijerarhiji društva nejednakih. Uz to, ideološki dograđeni u neoliberalizmu, koji religiju vidi kao svog smrtnog neprijatelja, strasno se ustremljuju protiv Božića, kao što će kasnije protiv Vaskrsa, veoma nezgodnih svedoka-vidilaca obožavanja Zlatnog teleta.
Iako je njihov ključni strah od „povratka u Srednji vek“ lažljiv i lepo retorički opremljen, ipak bi im trebalo natuknuti da bi im lažni strah mogao da se uozbilji. Ima čega da se plaše ako razumeju Berđajeva koji je dobro razumeo cikličnost u razvoju civilizacije. Ima već puno decenija kako je Berđajev zapazio da hrišćansko društvo mora da krene ka novom Srednjem veku, jer je upravo Srednji vek, inače veoma oklevetan u novoj istoriji, doneo osvešćivanje civilizacije i njeno vraćanje Bogu. Ne da krene spaljivanju „veštica“ i naučnika, već njegovom neprevaziđenom preporodnom iskustvu. Evropska hrišćanska civilizacija, ako želi da izbegne potpuno presušivanje, moraće da se obrati upravo Srednjem veku i da ga pita za životvornu tajnu suživota hrišćanskog i paganaskog u ljudskoj prirodi.
Što se Srba tiče, oni su i bez čitanja Berđajeva, da li iz identitetskog inata ili identitetskog straha, uboli u proces koji se na Zapadu tek predviđa. I nema te vlasti koja će udovoljiti pokretu „Bravo“ i zabraniti „paljenje lomača“ u Novom Sadu. Razume se, nema ni vlasti koja će zabraniti vređanje sunarodnika po verskoj osnovi.
U svome nipodaštavanju „pravoslavnolibana“, tj. pravoslavnih talibana, pomenuti urednik TV N1 ipak se po nečemu izdvaja u velikom jatu antibožićnih graktalica. On je identifikovao kada su „pravoslavolibani“ prvi put čuli za Božić: bilo je to 1989., kada je padao prvi Božić posle jogurt-revolucije u Vojvodini. Ustanovio je i kada su prvi put čuli za Svetog Savu, koga su do tada poistovećivali sa Savom Kovačevićem: bilo je to 1987., kada je Slobodan Milošević, po optužnici Haškog tribunala, „preuzeo kontrolu nad Savezom komunista Srbije“. Zato ga je predsednik Srbije usmeno odlikovao istovremeno i za inteligenciju, i za bezobrazluk.
Dragorad Dragičević