REČNIK „NEGDOŠNjEG“ SREMAČKOG GOVORA

Kako to divane Sremci?

Sa ambicijom i željom da od zaborava sačuvaju reči i izraze koji se vekovima unazad, ali i u današnje vreme koriste u sremskim selima, grupa entuzijasta i poštovalaca seoske etno tradicije – „iz srca“ i nenametljivo, radila je na projektu sabiranja ovih reči u štampanu publikaciju. Ispostavio se da je rezultat njihovog rada – knjiga „Tako divane Sremci“, u godini za nama bila ozbiljan mitrovački izdavački poduhvat. Svedočanstvo o tome nije samo prepuna sala gradskog pozorišta od tri stotine i nešto mesta u kojoj nije bilo dovoljno stolica za sve posetioce promocije „negdošnjeg“ sremačkog govora, već i nagrada „Velika darodavnica“ koju je priređivaču Miomiru Fići Filipoviću krajem prošle godine uručena na Šestom festivalu književnog stvaralaštva o selu Srbije. U sklapanju azbučnika starih i autentičnih sremačkih reči, slučajno ili ne, „poklopile“ su se ideje, volja i stvaralačka energija nekoliko pojedinaca koja se koncentrično širila na veći broj saradnika. U dva navrata doštampavan tiraž od fantastičnih 1.500 primeraka koji je u potpunosti „planuo“, samo je potvrda opravdanosti jedinstvenog sakupljačkog i izdavačkog poduhvata. I tek što je publikacija „Tako divane Sremci“ ugledala svetlost dana, pokazala se potreba za novim izdanjima, jer u beležnicama priređivača već stoji mnoštvo novih, neobjavljenih reči. Grupu od desetak prikupljača reči čine ljudi različitog profesionalnog usmerenja i obrazovnog profila. Većina od njih nije imala nikakve veze sa ovakvom vrstom publicističkog rada. Ipak, čini se da je posao koji ih je okupio za svakog od njih bio posebno zadovoljstvo. Istoričar i profesor dr Nenad Lemajić dao je istorijski uvod i recenziju projekta kome je pružio neposrednu stručnu i praktičnu pomoć. U sakupljanju jezičkog materijala učestvovali su novinar Stevan Puzić, profesor Sava Grujičić, prof. dr Miroljub Bata Milić, dipl. agronom Nikola Brko, dipl. pravnik Duško Šarošković, dipl. inženjer Nikola Travica, dipl. pravnik Vasa Jovešković, dipl. ekonomista Nikola Utvić i novinar Zlatko Zrilić. U pripremi knjige značajno je pomogao i profesor sa Muzičke akademije Uroš Dojčinović koji je priložio sremačke reči za mnoge muzičke instrumente. Urednik izdanja je lingvistkinja rođena u Sremu, prof. dr Anđelka Lazić, a sjajne ilustracije sremačkog života načinio je slikar Branko Oreščanin iz Stare Pazove. U svojstvu izdavača pojavljuju se Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Udruženje „Zavičaj“ iz Sremske Mitrovice.
Zadatak da uredi prikupljene reči i koordinira grupu saradnika poveren je Miomiru Filipoviću, čoveku sa gotovo pola veke novinarske i publicističke karijere koji je do sada priredio 52 knjige o opštoj i kulturnoj prošlosti srpskog naroda. Značajan deo ovih izadanja – čitavih 15 hronika, posvećen je selu, pa nije neskromno reći da je Fića – kako ga javnost uglavnom prepoznaje, od davne 1976. godine kada je na Radio Beogradu počeo kao saradnik u emisiju „Selo veselo“, među najznačajnijim nacionalnim stvaraocima u oblasti života, istorije i kulture sela. Zbog toga je više puta nagrađivan, čak i odlikovan od strane predsednika republike. Pre nešto više od pet godina, Miomir Filipović – Mačvanin rođen u Radenkoviću, priredio je sličan leksikon reči sa područja mačvanskih sela – „Vake se reči govoru u Mačvi.“ Fićina potreba da prikupi sremačke reči i emociju koje one nose tinjala je dobrih tridesetak godina, od kada je u Popincima pravio novinarsku reportažu sa porodicom kod koje je svojevremeno odseo Karađorđe. Tada je vremešna baka komentarišući komšiju koji sa čezama i lipicanerima izlazi iz svog dvorišta, onako „otegnutim“ sremačkim govorom rekla – „Vi’š ovi (v)ode. Kupili čezu i pravidu se važni. Teradu svaki dan šorom… Ko da mi je to nešto“. Fića kaže da su ove rečenice za njega bile toliko „sočne“ i melodične, da je dobio želju da ovakve i slične izraze „stavi na papir“. U njegovom sećanju još je neizbrisiv izraz „paždrokan“ kako ga je par decenija ranije, kao još neoženjenog momka svojevremeno nazvao stari Sremac iz Kupinova.
– „Originalni“ Sremci govore vrlo melodično, pa nije čudo što se u Sremu lepo peva i svira. Zašto je meni srpski jezik, jezik mog naroda zanimljiv? Upravo zato što jedna stvar ima više naziva, pa ljudi često koriste različite reči i nazive za istu stvar. Samim tim jezik je bogatiji, a može da zvuči poetičnije i romantičnije. Zato sam rešio da sakupim te reči, najpre u Mačvi gde već poznajem dosta reči, istorije, običaja i ljudi. Mačvani i Sremci u principu su slični ljudi. Slično im je okruženje i geografija koja svakako utiče na ponašanje ljudi, a samim tim i njihov rečnik. Među nama je mnogo istih reči jer su se ljudi mešali, ženili i udavali sa obe strane Save. Ispostavilo se da u Sremu, baš kao i u Mačvi, pojedine reči i nazivi čak nisu isti u dva susedna sela. Recimo, nešto što se na jedan način kaže u Vognju potpuno je drugačije u svega tri kilometra udaljenim Šašincima. Baš u Vognju jednom prilikom, kao novinar naišao sam na reč „gurgun“. To je kod njih prekrupa ili mleveni kukuruz, ali verujem da niko u Laćarku ili Martincima neće za prekrupu upotrebiti reč gurgun. Svojevremeno su u Sremu seoski cinici zafrkavali mladu koja bi došla iz drugog sela, tražeći da najpre nauči reči i izraze iz njihovog sela, kaže Miomir Filipović.
Fića insistira na tome da ovo nije njegovo samostalno ili autorsko delo, već delo čitave grupe prikupljača i saradnika. Tokom rada na knjizi održavani su redovi sastanci na kojima su razmenjivane sakupljene reči i definisana njihova objašnjenja.
– Mogu da kažem da je na tim povremenim sastajanjima baš bila lepa atmosfera, ali je bivalo i trenutaka „rasprave“ kad za istu reč postoje različita značenja, pa svako misli da se baš kod njega kaže ispravno. U tom slučaju pisali smo oba značenja. Inače, u životu sam radio sa mnogo saradnika na organizaciji raznih manifestacija širom zemlje, ali ovde smo se nas desetak tako lepo družili i ismejali, da ću to pamtiti kao najlepše iskustvo. Čini mi se da su neki od sakupljača, čak i više nego ja, bili „zagrejani“ da ovaj leksikon izađe, pogotovo što su to ljudi dokazani u svojim strukama i uglavnom do sada nisu radili ovakav posao. Svako je na terenu imao svoje ljude koje je mogao da pita „kako se kod nas kaže za ovo ili ono.“ Moja uloga je bila da ove reči priredim i da se konsultujem sa strukom, a daleko od toga da sam ja, ili neko od saradnika izmislio sremačke reči. Naše je bilo da ih na jednom mestu saberemo i da ih tako sačuvamo od zaborava za naredne generacije. To što Sremci pričaju kako pričaju – „oćedu“, „nećedu“ i slično, meni se baš sviđa. Mislim da je to kulturno bogatstvo koje ne treba izvrgavati ruglu već na pravi način negovati, kaže Filipović. Ovaj vrsni poznavalac mentaliteta srpskog seljaka tvrdi da je od najcenjenijih lingvista čuo kako je dijalekat stanovništva između Fruške Gore i Cera najispravniji u čitavoj Srbiji. Pomenimo i to da su prikupljači i sam priređivač ove knjige nailazili na mnoštvo izraza i reči koje nisu poznavali, a kako stvari stoje, uskoro je moguće novo izdanje, jer čitaoci podstaknuti ovom idejom već prilažu mnoštvo novih pojmova i objašnjenja.

Sve je počelo od anegdote o „uncutu“

Duško Šarošković je načelnik Uprave za budžet i lokalni ekonomski razvoj Grada Sremske Mitrovice. Sa načelnikom uglavnom pričamo o stanju budžeta, plaćanjima… U pripremi knjige „Tako divane Sremci“ našao se u potpuno novoj ulozi među prikupljačima sremačkih reči, ali i kao jedan od inicijatora čitavog projekta. Uz neke, mnogima „nepoznate“ reči, Dule je u rodnoj Čalmi odrastao, tako da je i sam priložio dobar deo starih izraza iz svog sela. Ideju da zapisuje reči seoskog govora dobio je slučajno, u svom najbližem okruženju. Pošto se u vinariji dobrog prijatelja susreo sa vinima „Uncut“, „Štafir“ i „Cajka“ upitao je ćerku o značenju ovih naziva. Ona je od ranije čula za značenje ovih reči, dvoumeći se delimično oko pojma cajka, ali je saopštila interesantnu anegdotu o svojim vršnjacima, koji u restoranima i kafićima – nemajući pojma značenje reči uncut ispisano latiničnim pismom, naručuju ovo vino sa engleskim izgovorom „ankat“. Videći da je „vrag odneo šalu“ Dule se zapitao koliko ima mladih generacija koje ne znaju stare izraze sa ovih prostora. Usledila je saradnja sa Miomirom Filipovićem i nekoliko meseci ozbiljno organizovanog rada.

– Za mene priča kreće od ova tri stara sremačka izraza koja su se našla u novom kontekstu kao nazivi vina. Ispostavilo se da mladi ne znaju šta ove reči znače, pa smo im publikovanjem ove knjige omogućili da to saznaju. Kao prikupljači krenuli smo od reči koje su nama poznate, a potom smo pitali ljude za koje mislimo da poznaju ovu temu. Naš rad bio je relativno kratak jer je po predaji materijala u štampu svako od nas imao bar još dvadesetak reči da doda. Nije lako setiti se reči u datom trenutku, ali svakodnevni život nekako nas podseća na stare izraze i reči. Zato smo se u pripremi knjige lepo dosetili, pa je na pretposlednjoj strani ostavljen slobodan prostor kako bi ispod naslova „dometnite šta fali“ svako uneo neku novu reč. Na taj način svaki čitalac na neki način postaje autor ili prikupljač reči za novo izdanje. Knjiga je svakako primljena sa oduševljenjem, kako u našoj sredini, tako i u drugim gradovima odakle nas redovno pozivaju, hvale i traže da održimo promociju, kaže Duško Šarošković.
Dejan Mostarlić