DODOLSKE PESME I OBREDNE RADNjE KOJE IH PRATE

Kad je godina sušna…

Sušna godina i leto bez kiše je brinulo i morilo i nekadašnje poljoprivrednike. Tada nije bilo navodnjavanja i modernih sistema zalivanja. U narodu se, kao i pri svakoj zgodi ili nezgodi, pevalo i opevalo. Pa, tako su svoje pesme imale i vremenske prilike, ali i neprilike. Tokom dana kada nije padala kiša, a falila je usevima, spevane su takozvane dodolske pesme. Uz njih su išle i obredne radnje. Pa tako i one za prizivanje kiše – dodolske.

– Dodolske pesme spadaju u kategoriju obrednih, nekalendarskih pesama. To znači da izvođenu pesmu prati određena obredna radnja ili ritualna igra. A u kategoriju nekalendarskih spadaju jer nisu vezane za određeni datum u kalendarskoj godini. Na teritoriji Balkana veoma su bile zastupljene dodolske pesme, ali i druge obredne pesme koje svoje korene, po mišljenju mnogih istraživača, imaju u staroslovenskoj kulturi. Takve pesme karakteriše ih melodija malog raspona od tri do pet tonova. Izvode se jednoglasno i u svom melopoetskom sastavu imaju refren: „Oj, Dodo, ej, Dodole, Dodolice, Dodolo“, što etnomuzikolozi smatraju jednom od najstarijih ostataka i karakteristika slovenske muzičke kulture kod nas, ispričala je Ivana Marketanović, etnomuzikolog iz Sremske Mitrovice.

U sušnim periodima devojke, ali i devojčice, maskirale bi se lišćem i grančicama. Tako obučene i obavezno bose, išle su po selu i ulazile u svako domaćinstvo da pevaju dodolske pesme. Za centralnu figuru birana je najmlađa iz grupe devojaka, kao Dodola.

– Stajala je u sredini kruga, a često i kola, i vrtela se i igrala, a domaćica kuće ju je prskala vodom. Ostale devojke bi stajale u krugu i pevale. Srpski seljak je od uvek živeo od zemlje i useva, tako je za opstanak useva i samim tim i hrane, kiša bila neophodna. Dodole se časte slatkišima, ali i novcem, dodaje Ivana Marketanović.

Tekst pesama se odnosio na prizivanje kiše „da udari rosna kiša, da orosi naša polja“, a igrački obrazac se sastojao od niza sitnih ponovljenih koraka i vrtenja u krug. Smatrano je da igre koje se sastoje iz jednoličnih obrazaca koji se ponavljaju izazivaju kod izvođača određenu vrstu transa. Trans je neprirodno stanje čovekovog uma, padanje u isti smatrano je približavanjem višim silama – bogovima, da bi se umilili za ono što se traži od njih.

– Pojava dodola nije poznata samo kod Srba. Veoma sličan obred je opisan i kod Rumuna, sa sličnim melodijskim obrascem i tekstom, a izvođenje i maskiranje gotovo je idenično kao i kod Srba, a Rumuni ga zovu „Papruga“. Kod Vlaha običaj je bio da devojke uoči obilaska sela odlaze na grob i uzimaju krst koji potapaju u reku i puštaju ga da otplovi. U pomoravskim krajevima devojke se pre obreda okupaju u reci, pre izlaska sunca, objašnjava naša sagovornica.

U nekim krjavima Srbije običaj se zadržao do osamdesetih godina 20. veka. U srpskom folkloru iz Vojvodine ovaj prastari običaj izgubio je svoju obrednu funkciju, a poslednji izvođači do Drugog svetskog rata bili su Romi.

– U etnomuzikološkim i etnokoreološkim istraživanjima, ove pesme zauzimaju bitno mesto, kao i druge obredne kao što su kraljičke i lazarčke, što znači da su u narodu bile široko rasprosranjene i često izvođene, ali nijedno istraživanje ne ukazuje na efikasnost obreda, zaključuje etnomuzikolog Ivana Marketanović.

A. Plavšić