INTERVJU: BOJANA BUGARSKI IZ SREMSKE MITROVICE, KOLEKCIONARKA IGRAČAKA

Bojanina klinika za lutke

Na početku ovog teksta, prisetićemo pesme čika Jove Zmaja, a ubrzo će vam biti jasno i zašto:
„Gospodine doktore, zvala sam vas amo,
lutka mi je bolesna, gledajte je samo.
Pipnite joj obraze, pipnite joj čelo,
meni se bar čini, užasno je vrelo!
Doktor sedi ukočen
Sa ozbiljnim mirom,
Pipa bilo lutkino,
Pa drma šeširom
„Influenca velika,
Al’ umreti neće,
Nemojte je ljubiti
Da na vas ne pređe.
Lek ću joj prepisati,
Prašak svakog sata,
Uz to nek je protrlja
Vaša baba Nata.
Limunadu pravite
U velikim čašama,
Ako joj se ne pije,
Popiću je s vama.“

E, sada kada smo se podsetili predškolskih dana, provešćemo vas kroz još magičnija sećanja i hobi jedne Mitrovčanke.

Svako kada dočeka zasluženu penziju, najčešće traži način da ispuni vreme. Neko obrađuje baštu, neko putuje, neko se posveti unucima. Bojana Bugarski iz Sremske Mitrovice pronašla je čak 400 razloga da svaki dan započne sa osmehom.
U jednoj prostoriji njene kuće, sa polica, stolica i iz bebi kolica posmatraju je lutke. Ima ih oko četiri stotine. Različitih veličina, materijala i godina proizvodnje. Porcelanske, gumene, krpene, bebe, lutke iz nekih davno zaboravljenih kolekcija. Gotovo svaka od njih nekada je bila odbačena, polomljena ili zaboravljena na buvljaku. Danas, zahvaljujući njenim rukama, ponovo imaju lice, haljinu, kosu i svoju priču.
Ova penzionerka kaže da njena ljubav prema lutkama nije počela kada je otišla u penziju. Počela je mnogo ranije, još u detinjstvu.
– Odrastala sam u skromnim uslovima. Nismo imali prave lutke, pa su nam ih majke pravile od onoga što su imale pri ruci. Kada sam dobila svoju prvu pravu lutku, koja je imala lice, čuvala sam je kao zlato. Za mene je to bio pravi dukat.
Tih posleratnih godina igračke nisu bile lako dostupne, ali su deca umela da maštaju, rekla je Bojana Bugarski.
Sa drugaricama iz Kuzmina, gde je živela, provodila je raspuste u igri, stvarajući svoj mali svet u kome su lutke bile mnogo više od običnih igračaka.
– Kasnije, kada su se uslovi poboljšali, imale smo po tri ili četiri lutke. Igrale smo se vrlo često, ali uvek sa planom, sa pričom i mnogo mašte, kaže naša sagovornica.
Ljubav je nastavila da raste zajedno sa njenom porodicom. Kada su stigla deca, kupovale su se nove lutke, stare su pažljivo čuvane, a zbirka je postajala sve veća. Međutim, tek kada je otišla u penziju shvatila je da je pronašla ono čime želi da ispuni svaki svoj dan. Počela je da obilazi vašare i buvljake. U početku je kupovala po dve ili tri lutke, a onda je jednog dana među starim stvarima ugledala desetine odbačenih igračaka, raščupane, bez ruku i nogu, prljave i zaboravljene. Za mnoge bezvredne, a za Bojanu vredne spasavanja.
– Kada sam ih videla, donela sam odluku. Kao što sam videla da negde piše „auto-klinika“, tako sam ja postala klinika za lutke, tvrdi nekadašnja učiteljica.
Od tada gotovo da nije propuštala nijedan utorak. Buvljak u Šapcu postao je mesto na kome je pronalazila svoje buduće „pacijente“.
– Nosila sam kući pune torbe lutaka, a narednih sedam dana sam ih popravljala, sređivala i vraćala im stari izgled. To je bio moj ispunjen život, rekla je Bojana i dodala da o lutkama ne govori kao o predmetima, već kao o starim prijateljima:
– Ne mislim ja, naravno, da su one žive, ali imam neki lep odnos sa njima. Kao da smo prijatelji. Želim da svakoj lutki vratim onu lepotu, koju je imala kada je nastala i kada je kupljena.
Svako veče, pre nego što ode na spavanje, obiđe svoju kolekciju.

– Uđem i kažem: Lepotice moje… Pa pajacu kažem: Ti si ovde glavni, čuvaj ih. Ljudi me pitaju da li me plaši što me sve gledaju odjednom. Ne. One mene gledaju s ljubavlju, kazala je kolekcionarka.
Dok razgovaramo, prilazi jednoj lutki, koja sedi u dečjim kolicima. Od svih četiri stotine, upravo je ona njena miljenica. Kada ju je pronašla na Rumskom vašaru, bila je gotovo neprepoznatljiva.
– Nije imala ni ruke ni noge. Bila je kao krpa, ali meni se dopao njen pogled. Privukla me je njena nesreća. Ja zaista razumem lekare. Kada njima dođe čovek bez noge, oni kažu, napravićemo mu protezu. Tako sam i ja rekla sebi, napraviću joj noge, obući ću je, istakla je Bojana Bugarski.
Danas ta lutka sedi u kolicima, obučena i sređena, kao počasni član kolekcije.

Njena priča, međutim, ne završava se na četiri stotine restauriranih lutaka.
Razmišlja i o tome šta će biti kada nje jednog dana više ne bude.
– Volela bih da zbirka ostane nekom muzeju. Šta ću ja sa njima? Neka ih gledaju neka buduća deca. To su lutke iz prošlosti. Današnje su drugačije, ali zašto ne bi ostale kao jedan istorijski trag, pita se naša sagovornica.
U vremenu kada se igračke menjaju gotovo svakog meseca, a detinjstvo sve češće stane u ekran mobilnog telefona ili tableta, Bojanina zbirka podseća da vrednost jedne lutke nikada nije bila u tome koliko košta. Na buvljaku ih je kupovala po 100, 200, nekada i po 500 i 1.000 dinara. Cenkala se, dogovarala i nikada nije otišla praznih ruku.
Nekada je dovoljno da neko u staroj, polomljenoj igrački vidi ono što drugi ne vide i da joj pruži još jedan život.
Aleksandra Dražić