Informacija kao stvar vere

Ako niko nije video zvučni top, nije čuo njegov pakleni zvuk, nije snimio ni sliku ni ton događaja, to nikako ne znači da zvučni top nije upotrebljen. Shodno tome, nije laž reći da je zvučni top upotrebljen, samo zato nije upotrebljen. Šta više, Vučićev režim je takav da je upotreba zvučnog topa u njegovoj prirodi. S toga, ako Vučićev režim i nije upotrebio ovu nehumanu napravu za razbijanje mase, on je svakako spreman da je upotrebi, a to je isto kao da ju je upotrebio

Popularni, i isto toliko kredibilni, novinar Siniša Ljepojević, inače nezavisni narodni poslanik, koji svoje poslaničke obaveze izvršava u poslaničkim prostorijama jer „ne može da sluša gluposti u sali Narodne skupštine“, ni malo ne sumnja da je vlast upotrebila zvučni top na protestnom mitingu 15. marta prošle godine. U intervjuu na podkastu „Glas javnosti“ kaže da su se čak i krošnje drveća povijale pod snagom zvučnog talasa. Novinarski i intelektualni ugled Siniše Ljepojevića, višestruko provereni u njegovim geopolitičkim analizama, sugeriše nam da i mi tako treba da vidimo, ali nas to ne oslobađa obaveze da njegovo viđenje uporedimo sa drukčijim. Pokrenuti zapažanjem uglednog novinara, njegovim neposrednim zapažanjem ili saznanjem na osnovu svedočenja, mnogi su se bacili na pregledanje video snimaka „udara“ zvučnog topa, i osim slikovitog razmicanja mase na dve strane bulevara, približno jednako raspodeljene kao na sletu, ni jedna krošnja drvoreda nije se pomerila, zatreslo se samo poneko malo drvo pod udarom ljudske mase. U pozadini video snimaka neobična su bila glasovna uputstva masi „Polako, polako!“. Možda komandna uputstva, ako snimci prikazuju inscenaciju, a možda i krizna, ako su pojedinci reagovali pribrano na stvarni zvučni udar. Stvar je u tome da je čak i vrlo cenjeni novinar upao u narativ, koji ga obavezuje da vidi udar zvučnog topa, jer je prirodno da nenarodna vlast upotrebi zabranjeno sredstvo protiv svog naroda. Pošto je to prirodno, onda nije nemoguće. A pošto nije nemoguće, onda je sasvim verovatno. Sledimo li dalje fiziologiju opozicionog narativa o vlasti, ako je nešto verovatno, onda je isto kao da je dokazano!
Šta se onda može očekivati od novinara ispod profesionalne naobrazbe jednog Siniše Ljepojevića i ispod njegovog intelektualnog poštenja, koje nije bitno, ako je i malo, oštećeno njegovim izborom političke strane?
Izgleda da je društvenopolitička razvalina između vlasti i opozicije stvorila dve različite predstave stvarnosti, u kojima je svakoj od dveju strana važnija upotrebna istina od činjenične istine, tj. od istine kao saglasja o objektivnoj realnosti. Ovakav pristup političkih delatnika pitanju istine, u koje bez sumnje spadaju i medijski delatnici, nailazi na strasan odziv građana Srbije, pa su se obrazovala dva mehura različitih stvarnosti, dva nepomirljiva društvenopolitička entiteta. Razume se, moguće je ustvrditi i da su politički delatnici u ove balone upali udovoljavajući različitim političkim ubeđenjima građana, ali to bi bila rasprava osuđena na nerešen ishod.
Dan po velikom protestnom skupu marta prošle godine, brzoreki vojni analitičar Aleksandar Radić, baveći se kontraverzom o zvučnom topu, izrazio je uverenje da je zvučni top upotrebljen, ali je dodao da za to nema nikakvih dokaza, pa ostaje da verujemo u varijantu koja nam se više sviđa. To je stvar vere, rekao je, „a na policiji je da ustanovi ko je i koje je sredstvo upotrebio“. Ovakvim stavom isključivao je mogućnost inscenacije i dopuštao mogućnost „nevinosti“ policije.
Međutim, ovih dana na N1, godinu dana kasnije, Radić izjavljuje: „Radio sam u američkoj policiji, upoznao sam se sa funkcionisanjem zvučnog topa, sa efektima, poznajem materiju, susretao sam se s njom. U noći pred 15. mart video sam američku prodavnicu punu materijala faradej. To je komercijalni naziv materijala, koji služi za zaštitu od niskofrekventnih zvučnih talasa. 15. marta sam razgovarao sa ljudima koji su išli u Ćacilend, razgovarao sam sa njima o ratu u Ukrajini, nosili su kišobrane. Besmislica je da ti ljudi na taj lepi dan nose kišobran oznake faradej. Zašto su imali materijal koji pruža zaštitu od dejstva zvučnih talasa?“ Svojim proširenim sećanjem Radić sada implicira da je nošenjem faradej-kišobrana „na taj lepi dan“, tj. dan bez kiše, trebalo da „ljudi iz Ćacilenda“ budu zaštićeni od dejstva zvučnog topa.
Prenošenje njegove izjave na društvenim mrežama propraćeno je odobravanjem, ali i pitanjima zašto se 16. marta prošle godine nije setio faradej-kišobrana koje su ljudi iz Ćacilenda nosili „na taj lepi dan“, i zar misli da se niko ne seća da je 15. marta kiša pratila protestni skup u Beogradu?
Ali, Radićeva strana Srbije ne pamti kišu 15. marta u Beogradu, i veruje u svoju priču o faradej-kišobranima za odbranu od zvučnih talasa. Provladina Srbija, međutim, pamti i kišu, i kišobrane koje su nosili učesnici protesta. Srbija sada ima paralelne stvarnosti, u kojima je stvarnost ono što želimo da vidimo, a želimo da vidimo samo ono što služi oblikovanju stvarnosti.
Kada je ovaj vojni analitičar neposredno po protestnom skupu 15. marta prošle godine rekao da je mišljenje o upotrebi zvučnog topa stvar vere, on je nehotice dotakao samu suštinu duboke podele srpskog društva. U toj podeli slike stvarnosti ne nastaju prirodnim formiranjem slike i njenim naturalnim elementima. Svaka od međusobno duboko podeljenih strana oblikuje svoju sliku stvarnosti domišljanjem informacija kakve odgovaraju unapred izabranoj slici stvarnosti.
Tako su informacije postale stvar vere, a ne prikaza stvarnih događaja. Pitanje da li je na protestnom skupu u Beogradu upotrebljen zvučni top doživljava se na isti način kao i pitanje da li verujemo u boga, a to znači da svaka od strana ostaje pri svome. Ako niko nije video zvučni top, ako niko nije čuo njegov pakleni zvuk, ako niko nije snimio ni sliku ni ton događaja, i ako niko nije osetio posledice dejstva ove naprave, to nikako ne znači da zvučni top nije upotrebljen. Shodno tome, nije laž reći da je zvučni top upotrebljen samo zato nije upotrebljen. Nije laž da su hiljade protestaša zatražile lekarsku pomoć tek zato što je nisu zatražile. Šta više, Vučićev režim je takav da je upotreba zvučnog topa u njegovoj prirodi. S toga, ako Vučićev režim i nije upotrebio ovu nehumanu napravu za razbijanje mase, on je svakako spreman da je upotrebi, a to je, božeprosti, isto kao da ju je upotrebio.