Duhovno putovanje četiri Mitrovčanke u Beograd

Ranojutarnje uzbuđenje na šinama, kilometarski redovi puni dostojanstva, po koji trenutak panike pred samim ulazom i na kraju neopisivi mir koji staje u samo jedan delić sekunde, tako bi se ukratko moglo opisati putovanje četvoročlane ženske ekipe iz Sremske Mitrovice na poklonjenje jednoj od najvećih hrišćanskih relikvija u Hramu svetog Save. Sve je počelo spontano. Iako prvobitno nisam planirala ovo putovanje, u razgovoru sa prijateljicom Ivanom saznala sam da već neko vreme želi da ode u Beograd i pokloni se časnom pojasu presvete Bogorodice, koji je na Spasovdan donet iz svetogorskog Vatopeda. Pošto joj se planovi nisu poklopili kada je prvobitno mislila, odlučila sam da je pitam da me primi kao saputnika. Pristala je, a to je bio tek početak formiranja ekipe koja će ovo putovanje pamtiti celog života.
Petak, peti jun. Na železničkoj stanici u Sremskoj Mitrovici, u rano jutro u 5.10, prva se pojavljujem ja. Ubrzo stiže Ivana, a u poslednjem minutu, s blagim naletom adrenalina, na peron utrčavaju njena prijateljica Vanja i njena šesnaestogodišnja kćerka Katarina. Vanju i Katarinu sam znala od ranije, ali ovo putovanje nas je povezalo na neki potpuno nov, poseban način.
Na opšte iznenađenje svih nas, voz za Beograd Centar kreće tačno u minut, u 5.19 časova. Unutra, atmosfera ni nalik ranojutarnjoj. Dok nas sunce kupa kroz prozorska stakla, a prugom odjekuje dobro poznati ritmični klepet točkova, peronom i kupeom odzvanja naš smeh. Glavna meta šale bio je moj ruksak. Dok su se one jadale kako su preterale sa svojim ručnim torbama, ja sam izvukla „tešku artiljeriju“: hranu, ćebe, odeću dugih rukava i kišobran. Jer, iskusni putnici znaju da se „nikad ne zna“.
U Beograd stižemo nešto posle sedam sati. Iako nas od Vračara deli tek pola sata hoda, odlučujemo se za javni prevoz. Na stanici nas jedan ljubazni taksista upućuje na besplatnu kružnu liniju 36, koja nas brzo i efikasno dovozi do samog cilja. Ispred Hrama svetog Save, prizor koji ostavlja bez daha. Reka ljudi se već sliva oko svetinje, a neki su tu od noćas. Naš prvi zadatak je da nađemo početak kilometarske kolone, koja se proteže okolnim ulicama. Priključujemo joj se u Braničevskoj ulici tačno u 7.50 časova. Naša procena je da je red dug oko kilometar, što je, tešimo se, neuporedivo manje nego prethodnih dana kada se čekalo i po 13 sati. Poneki red hoda, pa red stajanja u mestu. Oko nas pulsira petak u Beogradu, ljudi žure na poslove, a u našoj koloni vlada neki sasvim drugi, paralelni svet. Iza nas staju dve simpatične bakice i odmah se razvija razgovor. U tom nepreglednom redu svi postajemo kao jedno. Pričamo o svakodnevici, planovima, našim kućnim ljubimcima… Neke starije žene pored nas tiho se mole. Fascinira me izuzetan mir i kultura tog naroda, niko nas ne usmerava, a svi tačno znaju kako da se ponašaju. Kada neko napusti red radi toaleta ili kupovine kafe za poneti, bez pogovora puste ga nazad na mesto na kojem je bio.
Nakon dva sata, sunce počinje ozbiljno da greje, a u nogama se javlja prva nelagodnost. Ipak, pomisao na one koji su ovde stajali celu noć brzo briše svaku pomisao na kukanje. Među nama ima i dece koja herojski, stočki podnose ovo hodočašće, tek ponekad ispuštajući zvuk umora, pre nego što nastave da se igraju.
Kada smo prvi put ugledale hram, srce mi je zaigralo. Znala sam da imamo bar još dva sata hoda do ulaza, ali vreme od tog trenutka teče kao u trenu. Pogled unazad otkriva da se našoj koloni više ne vidi kraj, na hiljade ljudi stiglo je posle nas. Što smo bliže ulazu, atmosfera se menja. Umor i višečasovno stajanje uzimaju danak, počinje meškoljenje i nervoza. Ljudi se zbijaju, pojedinci pokušavaju da uđu preko reda, ali niko se više ne buni, svako je već duboko sabran u svojoj molitvi. Pred samim vratima hrama hvatam sebe u blagom obliku panike, prostor se naglo sužava, ljudi me guraju sa svih strana, pritisak tela je sve jači. A onda, ulazimo. Unutra nas crvene trake precizno vode ka relikviji. Sve se odvija neverovatno brzo. Pokušavam da se skocentrišem, da umirim misli i srce. Odjednom, ispred mojih očiju bljesne kutija sa časnim pojasom presvete Bogorodice. Od treme i uzbuđenja koja me je u sekundi preplavila, hvatam Ivanu i bukvalno je guram ispred sebe, zbunjujući i nju i sebe u tom trenutku. Sve je trajalo tek delić sekunde. Prekrstila sam se i celivala kutiju. U tom trenu, sav onaj zamor, gužva, gurkanje i buka spoljašnjeg sveta su nestali. Ostao je samo duboki, apsolutni mir. Dok se pomeram, sveštenik mi u ruku spušta osveštanu trakicu, simbolični pojas majke Božje, koji ćemo poneti kući kao trajni blagoslov.
Iako smo Hram napustile ispunjene i srećne, povratak kući pobrinuo se za još malo novinarskog materijala i neplaniranog uzbuđenja. Naime, na kartomatu u stanici Beograd Centar uredno smo kupile karte za voz, ali nigde nije bilo obaveštenja da taj voz, zbog tehničkih problema, uopšte ne može da uđe na Prokop, već kreće tek iz Zemuna! U apsolutnom minutu hvatamo drugi voz koji ide do Batajnice, uspevamo da siđemo u Zemunu i tamo se prebacimo na onaj za koji zapravo imamo kartu. Ovu trku s vremenom i navigaciju kroz neažurirani železnički sistem preživele smo zahvaljujući jednom plemenitom putniku iz Rume i sada mu se zahvaljujem. Pošto je već prošao istu golgotu, prepoznao je našu zbunjenost, usmerio nas gde da uđemo i gde da siđemo. On je sa nama putovao do Rume, a naša mala, ali sada neraskidivo povezana družina produžila je nazad za Mitrovicu.
Kući smo stigle umorne, ali sa onim neprocenjivim osećajem unutrašnje ispunjenosti. Poklonjenje Bogorodici bio je duhovni cilj, ali su nas smeh, solidarnost i zajednički pređeni kilometri podsetili na to koliko su važni ljudi sa kojima delimo put.
I, da. Naše čekanje bilo je samo oko pet sati. Imale smo sreće.
Aleksandra Dražić