MALO IZOŠTRENO

Svetosavlje kao prepreka za sreću

„Skandalozni potezi crkvenih vođa u poslednjih nekoliko nedelja doveli su do gubitka poverenja naroda u jednu od najuticajnijih institucija u zemlji. Sudeći po ponašanju i izjavama vrhovnog poglavara patrijarha Porfirija, kao i dela vladika, prisni odnos sa režimom, daleko im je važniji od zaštite i utehe koju su dužni da pruže građanima i vernicima. Samo nekolicina predstavnika crkve, na sreću, održava minimum poverenja vernika u ovu instituciju, iako je deo njih isključen, a deo, opravdano, strepi od odmazde.“ Ovo je citat iz izveštaja, istovremeno i komentara, Nove.rs o isključenju iz Srpske pravoslavne crkve teologa Blagoja Pantelića i sveštenika Vukašina Milićevića. A ovo je odlomak iz „kolumne“ istoričara i aktiviste revolucionarnog prevrata 2000. godine prof. dr Milana St. Protića: „Ko ste vi, gospodo uzurpatori Srpske pravoslavne crkve da iz nje bilo kog vernika izbacujete? Ko vam je to pravo dao? Od koga svoju moć crpete, vi što ste se pod mitru i kamilavku sakrili? Što bradama do pupaka svoje lažno lice krijete. Vi bezbožnici što ste iz pomrčine proistekli. Vi što ateizam u srcu nosite i što Hrista u usta ne uzimate. Vi, što ovaj beslovesni narod obmanjujete crkvenim obredima bez sadržaja i bez smisla. Vi kojima su niske strasti ljudske, bludničenja svakojaka milija od molitve. Vama se obraćam. Te vaše varljive i neiskrene oči… Evo, čikam vas. Izazivam vas i provociram. Isterajte me.“
Nekom drugom prilikom je moguće u ovim citatima ukazivati na sumanuti bezobrazluk bavljenja crkvom i na pomračeni bol za vlašću nekadašnjeg ministra, ali nam navedeni citati ovom prilikom služe samo da ilustrujemo dubinu političkog raskola među građanima, kome se raduju potomci srpskih neprijatelja iz Drugog svetskog rata.
Naime, političke podele na nacionaliste i građaniste, na konzervativce i liberale, na vernike i ateiste, uobičajene su verovatno za svako društvo, ali se one u „graničnim“ društvima i „prelomnim“ vremenima ispoljavaju burno i dramatično. Budući da smo na graničnom dodiru civilizacija, ove podele u našoj državi, svojstvene i za druge narode, ispoljavaju se kao sudbinska egzistencijalna pitanja, a budući da smo u „prelomnom“ vremenu, one se ispoljavaju dramatično, u smislu „sad ili nikad“. Često se opisuju kao društvena i politička raspolućenost Srbije.
Prošlogodišnji napad na vlast, a po oceni vlasti i na državu, zaista je bio dostigao razmere koje su nam se učinile kao raspolućenost. Sve što je bilo protiv vlasti skoncentrisano je na njeno rušenje bez izbora, pa je zaista izgledalo da je Srbija stala na opasnu klackalicu. Neuspeh napada koji je kulminirao protestnim skupom 15. marta u Beogradu omogućio je ideološkim razlikama među protivnicima vlasti da se ispolje u meri koja poriče raspolućenost. Da je reč o raspolućenosti, prozapadna i proistočna strana bi stajale na klackalici, i svi izbori bi se tesno dobijali i gubili.
Kako smo uopšte došli do privida da su nacionalna i liberalna opcija ujednačene, na klackalici? Združeni napad zapada na Srbiju posle rasturanja Jugoslavije, hermetičke ekonomske sankcije i narativ o zločinačkom narodu, krunisani bombardovanjem Srbije od strane 29 zemalja NATO pakta, proizveli su 2000. godine nemoć nacionalne opcije da se odupre prozapadnoj težnji. Ali, bilo je potrebno samo dvanaest godina vladavine prozapadne političke koalicije, pa da joj većina građana Srbije otkaže poverenje. Današnja vlast lako dokazuje da je prethodna unazadila zemlju, i lako odoleva kritici proevropskih partija, izblamiranih vladavinom od 2000. do 2012. godine. Šta više, lako, i ne baš principijelno, svrstava na njihovu stranu i partije nastale posle 2012.
Nema ni govora o raspolućenosti, ali ima duboke i nepomirljive podeljenosti, koja ne može da dovede u pitanje vladavinu partije predsednika Srbije iz prostog razloga što je i ona, i deklarativno i suštinski, na „evropskom putu“, i što je za 14 godina vladavine dokazala da i dosovski koncept države usmerene ka integraciji sa zapadom može da bude ekonomski uspešniji, i što za njenu smenu nije dovoljna časna reč da se na putu prema zapadu može i brže, i bolje. Pogotovu što je to „brže i bolje“ teško izblamirano od 2000. do 2012. godine.
Ta je podela ponovo aktuelizovana u sadašnjim procesima prekomponovanja uticaja velikih sila, pa prozapadna opcija dramatično zahteva da Srbija požuri sa izborom zapadne strane kako ne bi ostala istočno od gvozdene zavese. Najveća prepreka bilo kojoj legalno izabranoj vlasti u Srbiji da udovolji ovom zahtevu je opravdani strah naroda da će mu zapad amputirati kulturni i verski identitet, temeljno oslonjen na pravoslavno svetosavlje, na crkvu.
Građanisti, kako se drukčije determiniše prozapadna opcija, ne osećaju strah od gubitka svetosavskog identiteta, jer su ga već relativizovali kao neupotrebljivi prtljag prošlosti. Povodom nedavne školske slave jedna mlađa profesorka istorije u državnom obrazovanju, možda i studentkinja Milana St. Protića, ovako je izjavila o Svetom Savi: „Ja imam mali problem sa time šta je školska slava. Da se mi još uvek gradimo na tim nekim temeljima svetosavlja. Stalno se vraćamo u prošlost, nikako da izađemo iz te prošlosti i da krenemo ka budućnosti. Sveti Sava je bio tipičan čovek svog vremena, on je bio karijerista, s tim da je njegova karijera bila u crkvi“. Kakav kosovski i kakav svetosavski zavet? Kome smo se mi to zavetovali da nećemo ići ka uspešnijim kulturama i društvima od našeg? Kosovski i svetosavski zavet, po ovom uverenju, su mitološki pojmovi koje se „ne mažu na leba“.
Građanističko shvatanje dvaju zaveta kao baznog konstrukta srpskog identiteta snažno je podržano evrokomesarskim kreativnim intervencijama u srpskom obrazovanju „na evropskom putu“. Ni jedno građanističko informativno glasilo ne prenosi srpske osude aktuelnog regionalnog „viđenja“ svetosavlja kao „radikalne klero-nacionalističke ideologije i glavnog duhovnog pokretača svih zala koja se rađaju i izviru iz današnje Srpske pravoslavne crkve“, opisivanja upokojenog patrijarha Pavla kao ratnog huškača, likovnog prikazivanja sadašnjeg patrijarha sa krvavim nožem u zubima i krvavim otiscima stopala, teoretisanja o svetosavlju kao ideologiji rasizma.
Međutim, za većinsku Srbiju, koja, za razliku od manjinske, srpsku crkvu ne doživljava kao udruženje građana, a njenog patrijarha kao predsednika nevladine organizacije, kosovski zavet i svetosavski zavet su dva ugovora sa bogom, koji se automatski krše sa izborom neznabožačke strane za strateški smer Srbije. Ako ideš na zapad, to znači da si se odrekao kosovskog i svetosavskog zaveta. Ako hoćeš da im ostaneš veran, ne možeš stremiti u EU, sve i da te hoće takvog.
Dragorad Dragičević