MALO IZOŠTRENO

Turska izdaja srpsko-turskog „zlatnog doba“

Lična prijateljstva predsednikova nisu bez značaja i nisu bez koristi po Srbiju, čak i ako su uslovljena, to jest ako se hrane interesima. Uglavnom smo većinom „znali“, jer nam to javlja petovekovna prošlost, da je iskrenost u Erdoganovom prijateljstvu prema predsedniku i prema Srbiji upitna, ali se i pored toga ne može odreći bilo kakva korist od te lagarije: neke su investicije pokrenute, neki su argumenti saslušani, neki je optimizam uzleteo. Uostalom, ako ništa drugo, kratkotrajni izlivi prijateljstva pokazali su kako bi mogli da izgledaju savremeni odnosi dveju država sa teškim nasleđem istorije.
Nakon objave o velikoj turskoj isporuci oružja Kosovu, u delu srpskih medija publici se nudi podsećanje na pastoralnu atmosferu sa Erdoganove posete Srbiji, kada su se dvojica predsednika častili međusobnim izlivima prijateljstva, i kada je Ivica Dačić opet, kao što je to činio i ranije, zabavio turskog predsednika izvođenjem narodne pesme „Osmanaga“. Vučić je tada posebno naglasio da je „naš dogovor i želja i naređenje Erdogana da uspostavimo bliže odnose u okviru vojnih i odbrambenih industrija, i odabrali smo važne ljude iz vlade koji bi trebalo da uspostave tim koji bi na tome radio u narednom periodu“. Turski predsednik je uzvratio i umiljato, i konkretno: „Naš odnos sa Srbijom je takav da mogu da kažem da je to zlatno doba između dve zemlje, u poziciji da zajedno idu napred i da rade na očuvanju mira, te da je potrebno da se razvije saradnja Srbije i Turske u domenu namenske industrije.“ On je dodao da su razgovarali o mogućnostima koje turska industrija ima u domenu odbrane i vazdušnih sredstava, odnosno dronova, koji bi mogli da budu osnova saradnje namenskih industrija Srbije i Turske i da postoji mogućnost da dve zemlje, kao prijateljske, nešto i zajedno razvijaju.
Odluka Turske da Kosovu isporuči hiljadu dronova i sa nepriznatom državom možda zasnuje namensku proizvodnju doneta je u godini koja se poklapa sa nasiljem u Srbiji. Mesec dana po Erdoganovoj poseti i dogovorima o zajedničkoj proizvodnji dronova sa Srbijom, na Železničkoj stanici u Novom Sadu ruši se nadstrešnica i usmrćuje šesnaestoro ljudi, što protivnicima Vučićeve vlasti daje ogromnu motivaciju za njeno rušenje, i pokreće masovnu podršku optužbi o padu nadstrešnice usled sistemske korupcije. Premijer Miloš Vučević podnosi neopozivu ostavku na funkciju, pa tehnička vlada jedva stiže da parira širokom napadu na vlast. Ni novi premijer Đuro Macut ne stiže da radi bezmalo ništa drugo do spasavanja školske godine na fakultetima i saniranja napada na vlast, napada koji je po nekim svojim ispoljavanjima ličio na napad na državu. Ni predsedniku države, koji je svoju energiju pretežno trošio na saniranje unutrašnjeg sukoba, dogovori sa Erdoganom nisu mogli da ostanu u dnevnom prioritetu.
Uz to, nije teško pretpostaviti da je turskom predsedniku Vučićev ostanak na vlasti mogao da izgleda upitno, a dogovaranje sa eventualnom „studentskom vlašću“, kada dođe i ako dođe, koja mu sigurno ne bi pevala „Osmanagu“, nije mogao ni da zamisli. A poslovi sa proizvodnjom dronova, uz verovatnoću da je veliki svetski rat već počeo, naprosto neće da čekaju ni mesece, a kamoli godine rešavanja dubokog unutrašnjeg konflikta u Srbiji, koji je čini nepouzdanom za planiranje zajedničkog posla. Veoma je malo onih država koje će čekati Srbiju dok ne reši svoj unutrašnji sukob: to što bi radili sa Srbijom radiće sa drugom zemljom, onom u kojoj partije i građani u razularenoj borbi za vlast ne ugrožavaju opstanak države.
No, to je samo moguće objašnjenje zaokreta Turske, koje se drži za nespornu činjenicu da je organizovani pokušaj rušenja vlasti oštetio, makar i privremeno, ugled investicionog ambijenta Srbije. Erdoganov zaokret bi se možda dogodio i da se srpska vlada nije bavila opasnim izazovima dubokog unutrašnjeg sukoba. Zaokret je, moguće je, usledio po komandnoj liniji NATO. Ali, da je vlada mogla da se drži „turske agende“, ne bismo bili zatečeni turskom isporukom hiljadu dronova samoubica Prištini.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić optužio je Ankaru za narušavanje stabilnosti na Balkanu i za „snažne snove o obnovi Osmanskog carstva“. Sasvim je moguće da su ga emocije i ova pojava nove opasnosti za Srbiju, i očekivani osećaji u srpskom narodu koji se vide i bez istraživanja IPSOS-a, poneli da izgovori reči koje otežavaju neizbežne razgovore sa Turskom, i kojih će se izvesno odreći, jer bi bilo mudro da ih se odrekne.
Zluradost dela srpskih medija zbog ovakvog zaokreta u jednom od mnogih Vučićevih svetskih prijateljstava može da se objasni, ali ne i da se prihvati. Njegova „prijateljstva“ su upravo ono što je potrebno usamljenoj i nesvrstanoj državi, pod uslovom da su podržana stručnim i predanim radom vlade. Nažalost, njegova „prijateljstva“ su, usled nekompetentnosti kadrova visoke verbalne lojalnosti predsedniku, u znatnoj meri protraćen resurs.
Nama je otvoreno da ironišemo sa pastoralnom atmosferom u kojoj potpredsednik srpske vlade peva turskom predsedniku. Nažalost, u srpskom doživljaju srpsko-turske istorije nema autoironije, jer naše vođe i naša politička elita nisu obdareni intelektualnom nadmoćnošću, koja bi naše odnose sa turskom intonirala autoironijom, i bila sposobna da tursku „izdaju prijateljstva“ amortizuju kao prirodnu pojavu. Naše vođe i naša elita dopustili su sebi neprikladnu patetiku u predstavljanju odnosa sa Turskom srpskoj javnosti. Tu patetiku su kratkoročno „oprihodovali“ u naivnom delu biračkog tela, oduševljenog sposobnošću državnog vođstva da od istorijskog neprijatelja načini prijatelja. Sada i nemamo lakši način da zaokret Turske objasnimo građanima osim njenim imperijalnim srednjevekovnim kompleksom koji je vuče na Srbiju. Još je lakše ako zaokret Turske smestimo u kontekst mogućeg izbijanja svetskog rata: zaboga, kosovski Albanci su istorijski saveznik Turske kroz njenu imperijalnu istoriju, pa i u Drugom svetskom ratu, i eto objašnjenja za isporuku hiljadu dronova samoubica Prištini.
Ova „izdaja“ predstavlja se u delu srpskih medija, kako evroatlantskog tako i patriotskog usmerenja, kao još jedan dokaz kraha spoljne politike Srbije. Evroatlantisti vele da je i to dokaz opasnosti od srpskog kašnjenja u integraciji u NATO. Patriote pak kažu da je to dokaz da Srbija mora čvrsto da se veže za Rusiju, i tako stekne zaštitu koju nikada nije imala. Ali, ne samo zato što je istina najčešće negde na sredini, ni jedna od dveju opcija nije moguća. Na nama je da otklonimo unutrašnji konflikt i vojno dovoljno ojačamo, da se pravimo kako predsednik greši o osmanskim snovima Turske i, razume se, da Dačić nastavi da vežba.
Dragorad Dragičević