MALO IZOŠTRENO

Samo jedan od četiri stuba

U govoru na osnivanju Ruskog istorijskog društva u Srbiji, predsednik Nadzornog odbora „Srbijagasa“, i nosilac nekih drugih funkcija, Aleksandar Vulin izjavio je da su „liberalne elite, bez obzira na to što su razvlašćene, očigledno uticajne i u samim redovima vlasti“. Nešto ranije, u najavama novog zakona o udžbenicima, savetnik predsednika Srbije i predsednik SNS Miloš Vučević je rekao da će protivljenje zakonu važnom za naciju doći i iz redova vlasti: „Mnogi iz državnog sistema će da budu protiv toga. Uplašiće se dvojice ambasadora, advokata izdavačkih kuća, arbitraža“.
Ako dvojica predsedniku najodanijih, bliskih i dragih ljudi ovako vide strukturu vlasti, za koju mislimo da je predsednik presudno oblikuje i sastavlja, neminovno nam se nameće da se zapitamo da li je sastav srpske vlasti uistinu onakve prirode, kako je najširoj javnosti predstavljena.
Da li se taj liberalni potencijal u vlasti, sposoban da se suprotstavi i predsednikovim odlukama, stiče kroz kadrove koalicionih partnera ili kroz ideološko šarenilo glavnog nosioca vlasti, SNS-a? Slučaj Žarka Ružića, kome je upravo istekla neobična šestomesečna zabrana „liberalnog“ istupanja u javnosti, dopušta nam da liberalizam, o kome govore Vulin i Vučević, potražimo među koalicionim partnerima SNS-a. Međutim, i u samom SNS-u postoji čvrsta liberalna linija, angažovana na „evropskoj agendi“ vlade Srbije, čiji javni nastupi nemaju ni primese deklarativno neutralne spoljne politike Srbije. Možda u tom delu struktura vlasti Vulin i Vučević vide liberalno lice srpske spoljne politike.
Teško je zamisliti da dvojica Vučićevih najodanijih ljudi hoće da ukažu na ideološku dvostrukost predsednikove politike. Snaga njihove lojalnosti predsedniku i njihova temeljna nacionalna definisanost ne daju prostora sumnji o Vučićevoj ideološkoj dvostrukosti, i predsednik izvesno mora da je, jednako temeljno kao i oni, emocionalno i ideološki usidren u njihovom tlu.
I Vulin, i Vučević, bez čijih saveta on svakako može da donosi odluke kao što ih i donosi, trenutno imaju pun komfor na stavove, koji su snažno utemeljeni u pretežnom mnjenju srpskog naroda. Istini za volju, ova dvojica Vučićevih bliskih prijatelja i saradnika zastupali su ovakve stavove i kada su držali najvažnije funkcije u vladi, pa ne može biti nikakve dvojbe o njihovoj iskrenosti. Shodno tome, jer su bliski prijatelji, nema mesta sumnji da predsednik ne deli njihova uverenja.
Iako su obojica šefova dveju partija u vlasti krajnje iskreni u zastupanju pretežnog uverenja građana Srbije, to ipak ne znači da je srpska vlada šizofreno razapeta između prozapadne i politike neutralnosti. I, kada Vulin kaže da su „liberalne elite, bez obzira na to što su razvlašćene, očigledno uticajne i u samim redovima vlasti“, i kada Vučević sa iskrenim žaljenjem primeti da će zakon o udžbenicima naići na prepreke jer će se mnogi „uplašiti dvojice ambasadora, advokata izdavačkih kuća, arbitraža“, ni jedan od njih ne misli ozbiljno da prozapadni ministri u vladi ne rade ono što treba da rade. Oni samo iskreno žale što prozapadni ministri i drugi nameštenici u vladi ne pružaju otpor svojim obavezama na „evropskom putu“ Srbije.
Boris Tadić je 2009. godine, u inauguracionom govoru pri preuzimanju funkcije predsednika Srbije, promovisao četiri stuba srpske spoljne politike: Evropa, Rusija, SAD i Kina. I moglo mu se tako, jer su pritisci sa zapada, iz tamošnjeg uverenja u srpski evroatlantski entuzijazam, bili neuporedivo slabiji u odnosu na sadašnje. Tomislav Nikolić je 2012. preuzeo ovaj narativ za srpske glasače, Vučić ga je preuzeo od Nikolića i doveo do svetske vidljivosti, ali su nesrazmerno jači pritisci sa zapada u odnosu Tadićeve četiri godine sprečili da se ova četiri stuba ozvaniče kroz strategiju srpske spoljne politike.
Naprotiv, 2019. Srbija usvaja Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije, u koju je ušao samo jedan od četiri stuba. Iako je srpska spoljna politika nastavila da se trudi da pred biračima, posebno pred izbore, održava privid postojanja preostala tri stuba, sadržaj Strategije, budući da je usvojena u Narodnoj skupštini, u pogledu na spoljnu politiku, postao je jedini relevantan i obavezujući.
Prema Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije, nacionalni interesi Republike Srbije, ovim redom, su: očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti; očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti; očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta; očuvanje mira i stabilnosti u regionu i svetu; evropske integracije i članstvo u Evropskoj uniji; ekonomski razvoj i ukupni prosperitet i očuvanje životne sredine i resursa Republike Srbije. Ni reči o neutralnosti!
Vulinova tvrdnja da su „liberalne elite, bez obzira na to što su razvlašćene, očigledno uticajne i u samim redovima vlasti“ naprosto je priča koja ugađa pretežnom javnom mnjenju u Srbiji, potpuno nesvesnom pravca kojim je Srbija zvanično krenula. Vučevićevo pak saznanje da će se sa zakonom o udžbenicima prikočiti, jer će se mnogi „uplašiti dvojice ambasadora, advokata izdavačkih kuća, arbitraža“ naprosto je priča koja ugađa opseni o drčnosti srpske neutralnosti.
Srpski parlament, koji je udovoljio briselskim primedbama na zakon o udžbenicima, te isti skinuo sa hitnog usvajanja, nije uradio ništa što bismo mogli nazvati udvoričkim evroatlantskim entuzijazmom, uradio je samo ono na šta se Srbija obavezala. „Liberalne elite“ ne da nisu razvlašćene i našom greškom ostale uticajne, nego su naprosto posvećene evrointegracijskom poslu u vladi, parlamentu i drugde, poslu koji im je državna politika zadala. Uostalom, nije ni korektno tražiti izdaju nacionalnih interesa na poslovima koji moraju da se rade baš tako kako ih rade naši, ne razvlašćeni, već, bogami, zdravo ovlašćeni dužnosnici.
To ipak ne znači da će uverenja Vulina i Vučevića izgubiti našu naklonost. Oni jednostavno, kao i mi iz većinske Srbije, zaboravljaju da svaka slika koja se gleda nije ono što ona jeste već ono što vidi, to jest želi da vidi, oko posmatrača.
Dragorad Dragičević