MALO IZOŠTRENO

Napredak provociranja sukoba

Preteći skupovi ispod prozora političkih protivnika postali su novi model akcije dela srpskih opozicionih snaga. Za sada se ispred kuća ili stanova funkcionera SNS priređuje samo „miroljubiva“ buka koja najviše plaši njihovu decu, zbog čega je potrebno napraviti unutarnju buku, na televizoru na primer, jaču od spoljne da bi se ova pokrila. Ovo zastrašujuće snalaženje naprednjačkih funkcionera neće biti od koristi kad iz „miroljubivog“ bučnog skupa polete prve kamenice u prozore. Da li će se to dogoditi? „Prirodno“ je da se dogodi, jer masa ima svoju glad za radikalizacijom, pogotovu masa koja je mogla da izabere ovaj nacistički model pritiska na ideološki nesrodne rivale.
Da je takav razvoj moguć, nehotice je nagovestio profesor Pravnog fakulteta Miodrag Jovanović na jednom antivladinom televizijskom kanalu. Upitan da li je ovaj vid političkog pritiska pravno i moralno problematičan, profesor je, korektno interpretirano, odgovorio da bi bio problematičan u normalnom društvu, ali pošto je naše društvo nenormalno onda se takav vid akcije može razumeti.
Ovo zapanjujuće rezonovanje univerzitetskog profesora, koji podržava blokade univerziteta, normalizuje jedan nakazan model akcije znajući da je medijska kriminalizacija i difamacija vlasti u uzlaznoj liniji. Ako vlast, logika je ovog profesora koju on inače u ovom intervjuu nije eksplicitno razvio, bude još nenormalnija, logično je očekivati da iz preteće mase ispod prozora poleti nešto ka prozorima. Tako, profesore, počinju fašizam i građanski rat. Eskalacijom narativa o vlasti i napredovanjem granice nedozvoljenog.
Reporterka televizijskog kanala Nova S ovako izveštava sa novosadske „kristalne večeri“ 14. avgusta: „Građani stoje mirno, nema nikakvih incidenata osim što već dobrih pola sata traje razbijanje prostorija SNS-a“.
Ako se naglavačke prevrne shvatanje reda i mira, onda je razbijanje prostorija neke stranke sasvim normalna i prihvatljiva radnja, poželjna i opravdana. Uostalom, dva dana ranije profesor Jovanović je objasnio da su u „nenormalnoj“ državi nenormalne stvari razumljive. Da je država normalna, razbijanje prostorija SNS-a bi bilo nenormalno, ali pošto je država nenormalna, razbijanje i uništavanje nečije imovine je normalno.
Kada počne razbijanje prozora na stanovima ili kućama funkcionera vlasti, kada počne lov na njihove žene i decu, kada se pritisci prošire čak i na građane zbog njihovog neangažovanja protiv vlasti, to će se smatrati samo odgovorom na još veću nenormalnost vlasti od nenormalnosti koja je važila za trenutak profesorove ocene. Prva linčovanja na ulici, uostalom, već su počela, a na „luksemburškim“ medijima, sinhronizovano sa društvenim mrežama, to se elegantno opravdava „činjenicom“ da je SNS već linčovala demokratiju. Pa, valjda je demokratija važnija od zdravlja ili života nekog sitnog funkcionera SNS-a, nekog novinara provladinog medija. Nema prekršaja ni zlodela koje neće biti opravdano već učinjenim „prekršajima“ i „zlodelima“ SNS-a.
I predsednik države, i ministar policije primorani su da prestanu sa minimiziranjem broja nasilnika u cilju ohrabrivanja onih manje indoktriniranih među njima da se osveste, jer je već primetno da razumljiva koncentracija policije u Beogradu omogućava dobro organizovanim grupama skoro pa prijatnu intimnost u akcijama po unutrašnjosti Srbije. Malobrojnost policije suprotstavljene neredima po unutrašnjosti, nažalost, recipročno povećava broj povređenih policajaca. Ministarstvo unutrašnjih poslova ohrabruje zabrinute građane medijskim prikazima hapšenja, ali ne može da otkloni mučan utisak da je težak i opasan posao policije na hapšenju izgrednika delimično uzaludan napor, jer ima vesti iz elitnih pravnih krugova da su mnogi kadrovi u tužilaštvu i sudstvu kroz Eurodžast i druge organizacije, sa kojima je država Srbija ušla u zagrljaj na svom evropskom putu, „osposobljeni“ za tolerisanje slobode jednih čak i u napadu na slobodu drugih. I sam predsednik je nedavno izjavio da uz dobru organizaciju „dežurstava“ u „oslobođenom“ delu tužilaštva i sudstva, izgrednici već bivaju brzo vraćeni u borbene redove na ulicama. To se već često događa, pa izgrede ponavljaju borci prekaljeni predsedničkim pomilovanjem ili sudskim oslobođenjem.
Ruski ekspert za Balkan Oleg Bondarenko, koji raspolaže komparativnom statistikom o sličnim unutrašnjim sukobima, sugerisao je, u intervjuu za dnevnik Izvjestija, da Srbija ima veoma malo vremena da pohapsi podstrekače nasilja i preduhitri da samoorganizovanje njihovih protivnika bude upravo ono što je poželjno za paljenje opasnog sukoba. „Vlada mora da pokaže snagu, za to je potrebno uhapsiti sve podstrekače ovih nereda i to učiniti što je moguće pre, u narednih 48 sati. Ako se to ne uradi, demonstranti će, osećajući da su nekažnjeni, nastaviti nemire. Oni će uživati u svojoj moći i nastaviće da organizuju još nasilnije sukobe sa Vučićevim pristalicama. Ne isključujem da će se ovim tempom proliti krv, i da ćemo videti prve žrtve ovih nereda, tako da Vučiću možemo samo poželeti mudrost.“
Mudrost podrazumeva ne samo odbranu države od snažnog napada spolja i iznutra, već i odbranu opravdanih zahteva sa masovnih protesta koji su kulminirali u martu i junu. Bez uvažavanja opravdanih zahteva nezadovoljnih nemoguće je izaći iz društvenog konflikta i odmaći se od rizika kojima on pogoduje. Bez odbrane države od aktuelnog napada nemoguće je zaštiti ni protivnike, ni pristalice predsednika Vučića.
Izgleda paradoksalno, ali je i srpska opozicija jednako ugrožena sadašnjim nasiljem kao i izabrana vlast. Nasilne grupe, komotno spolja organizovane u državi jednostrano otvorenoj prema Zapadu, upravo ispisuju smrtne presude mnogim opozicionim strankama obarajući im popularnost kod građana zbog odsustva njihove distance od nasilja. Muvanje nekih opozicionih funkcionera na marginama nasilja, u žalosnoj nadi da će nešto korisno od nasrtaja na državu pasti na njih, ukazuje samo da su nedorasli problemu u kome se Srbija našla. Oni, upravo oni, morali bi brzo da otvore oči: ako se ne priključe odbrani države, uz uslov da ih vlast na to pozove, nestaće sa političke scene brže nego što vlast nestane.
Dragorad Dragičević