MALO IZOŠTRENO

Kako su političke razlike postale identitetske

Ima nas koje ne brine hoće li ova vlast pasti ili će se protesti smiriti, koliko nas brine duboka mentalna razvalina između dve Srbije i verovatnoća da vlast, a pogotovu opozicija, nema adekvatno objašnjenje kako je ova duboka razvalina nastala baš u deceniji izvesnog ekonomskog oporavka Srbije

Da li je na najvećem protestnom skupu u Srbiji 15. marta, prvi put u tzv. demokratskoj praksi Srbije, upotrebljen zvučni top. Organizatori protesta ne dovode u pitanje čestitost anarhističkih grupa, poput one koja je u Novom Sadu uhvaćena u planiranju akcija sa sadržajem terorizma, i neuspeh u rušenju vlasti toga dana objašnjavaju navodnom upotrebom zvučnog topa. Jedna nevladina organizacija tvrdi da su joj se obratile za pomoć stotine učesnika protesta, i to baš njoj umesto zdravstvenim ambulantama. Na TV N1 objavljeno je da je više stotina protestaša zatražilo pomoć u zdravstvenim ambulantama, ali je iz zdravstvenih centara demantovano da se bilo ko javio. Vojska Srbije je saopštila da i ne poseduje zvučni top, policija je takođe odbacila upotrebu naprave koju ne poseduje i koju niko na protestu nije ni video ni čuo. Da jeste, hiljade ajfona i huaveja bi snimile i top, i njegov zvuk. Oglasio se i strani isporučilac sličnih uređaja koje srpska policija poseduje i, na osnovu snimaka mase koja se kao po nekoj komandi razilazi i ponovo okuplja, saopštio da viđeno na snimcima nije posledica upotrebe zvučnih naprava. Srpski latinični tabloid objavio je da je pripadnik srpske žandarmerije, čije je ime „poznato redakciji”, izjavio da je nehumana naprava upotrebljena.
Brzoreki „vojni analitičar“ Ivan Radić najpre je izrazio uverenje da je zvučni top upotrebljen, ali je potom rekao da za to nema nikakvih dokaza, pa ostaje da verujemo u varijantu koja nam se više sviđa. To je stvar vere, rekao je Radić.
On je nehotice dotakao samu suštinu duboke podele srpskog društva. U toj podeli, predstava o stvarnosti ne nastaje prirodnim formiranjem slike i njenim naturalnim elementima. Svaka od duboko podeljenih strana oblikuje svoju sliku stvarnosti domišljanjem informacija kakve odgovaraju unapred izabranoj slici stvarnosti.
Tako su informacije postale stvar vere, a ne prikaza stvarnih događaja. Pitanje da li je na protestnom skupu u Beogradu upotrebljen zvučni top doživljava se na isti način kao i pitanje da li verujemo u boga, a to znači da svaka od strana ostaje pri svome. Jer, dokaz da boga niko nije video ne znači da boga nema. Ako niko nije video zvučni top, ako niko nije čuo njegov pakleni zvuk, ako niko nije snimio ni sliku ni ton događaja, i ako niko nije osetio posledice dejstva ove naprave, to nikako ne znači da zvučni top nije upotrebljen. Šta više, Vučićev režim je takav da je upotreba zvučnog topa u njegovoj prirodi. S toga, ako Vučićev režim i nije upotrebio ovu nehumanu napravu za razbijanje mase, on je svakako spreman da je upotrebi, a to je isto kao da ju je upotrebio. Shodno tome, nije laž reći da je na protestu u Beogradu upotrebljen zvučni top koji nije upotrebljen. Nije laž da su stotine protestaša zatražile lekarsku pomoć tek zato što je nisu zatražile.
Zvučni top nije upotrebljen, i stotine ljudi nisu zatražile pomoć, ali je ovakva vlast spremna da kupi i upotrebi zvučni top i njime ugrozi zdravlje stotina građana, pa je s toga čak nužno govoriti da je zvučni top upotrebljen i da su stotine građana imale zdravstvene probleme od njegovog paklenog zvuka.
Nije teško pretpostaviti čijoj će informaciji verovati mladi koji su počeli da uživaju u neposlušnosti sistemu i institucijama, u odsustvu straha od kršenja zakona, u osećaju pripadnosti družini više vrednosti, u osećaju da menjaju procese istorije, da nekoga pobeđuju.
Ima nas koje ne brine hoće li ova vlast pasti ili će se protesti smiriti, koliko nas brine duboka mentalna razvalina između dve Srbije i verovatnoća da vlast, a pogotovu opozicija, nema adekvatno objašnjenje kako je ova duboka razvalina nastala baš u deceniji izvesnog ekonomskog oporavka Srbije. Naime, na šta je predsednik Srbije mislio rekavši da smo „razumeli poruku“ tako velikog protestnog skupa i da smo „iz njega mnogo naučili“? Ako se u mislima osvrnuo na dvanaestogodišnje „pumpanje“ rasta vladajuće stranke koje je stvorilo masu od možda pola miliona mladih ljudi povlašćenih u odnosu na nečlanove ili članove drugih partija, onda je na tragu tek jednog od objašnjenja nezadovoljstva mladih Srbije.
Ali, ako je pomislio da je za 13 godina njegovog upravljanja Srbijom propušteno da se u masovnoj kulturi i obrazovanju zaustave antiidentitetski i antinacionalni procesi, onda je na tragu potpunijeg odgovora na pitanje šta nam se dogodilo pa su političke razlike iz Miloševićevih i dosovskih godina evoluirale u identitetske razlike među mladima i među Srbima uopšte.
No, čak i da Srbija dođe sebi i prizna da su današnju mentalnu razvalinu među njenim građanima, posebno među mladima, proizveli antiidentitetski i antinacionalni procesi u kulturi i obrazovanju, upitno je šta bi država mogla da preduzme, a da ne naljuti mentore na njenom „evropskom putu“.
Piše Dragorad Dragičević