MALO IZOŠTRENO

Da li će predsednik početi da piše svoju knjigu

Deklarisani motiv svih protesta u Srbiji je korupcija u državnom sistemu pod upravom koalicije oko SNS. E, na taj motiv vlast je odgovorila snažnim napadom na korupciju, i, da u Srbiji ima dobronamernosti u političkim odnosima, moglo bi se reći da su protestaši dobili zadovoljenje. Međutim, oni nastavljaju da rabe pokretački motiv deklarišući se kao jedina sila koja može da se obračuna sa korupcijom i stvori pravedno društvo. Nastavljaju, kao da su posle gubitka vlasti 2012. na neki volšeban način izlečeni od korupcije, koja ih je i koštala vlasti, i da su doktorirali na poštenju i ljubavi prema državi. Nastavljaju, jer aktuelna vlast nema komfor da se samo brani. Ona mora da nastavi privredne procese od kojih se živi, jer, ako to ne čini, ekonomska kriza će potrošiti podršku koju uživa kod većinske, još uvek siromašnije, Srbije. Mora da se rve sa regionalnim napadima na srpske entitete, jer, ako to ne čini, moguć je čitav koktel Oluja iz 1995. Mora da energično podmazuje realno podaništvo Srbije prema Zapadu, i u režimu tog podaništva da primenjuje tek ograničene mere protiv tako masovnog kamenovanja institucija i zakona, slobode i prava građana. Jer, ako ne postupa snishodljivo, izgubiće i pravo na cinično tapšanje po ramenu, namenjeno vazalima.
Protestaši nastavljaju da „pumpaju“ neposlušnost institucijama i zakonima, proširivši to prirodno „zadovoljstvo neposlušnosti“ i „zadovoljstvo nepoštovanja“ na radne obaveze, na veru, na suverenitet. Protestaši su pri tome spustili pravo „pumpanja neposlušnosti“ na srednjoškolski uzrast. Kamere su zabeležile, jer je to za kamere i rađeno, kako otac detetu uzrasta ispod deset godina pomaže da jajima gađa Gradsku kuću u Novom Sadu, spuštajući nivo nepoštovanja institucija do jezivosti iz koje ne može nastati vlast bolja od vlasti u rušenju.
Trebalo bi mnogo truda, stručnosti i zdrave pameti da se studiozno, za nauk budućim političarima i vođama Srbije, objasni kako je došlo do ovog stepena neposlušnosti prema institucijama i zakonima i do ovolikog nepoštovanja države kao tekovine nemerljivih žrtava u srpskoj istoriji. Na to, izgleda, ne namerava da odgovori ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić u svojoj najavljenoj knjizi „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, i ona će se verovatno baviti političkom analizom fenomena razgradnje i rušenja suverenizma i otporom jednog izuzetnog pojedinca, kakav Vučić svakako jeste. Ali, neki uzroci se već sada vide kao kuća, i neće moći da se zaobiđu ni u jednoj ozbiljnoj budućnoj analizi.
Naime, preuzimanjem najveće odgovornosti za upravljanje državom, najpre kao premijer, a potom kao predsednik države, Aleksandar Vučić je za prioritet izabrao ekonomski oporavak Srbije, ne gledajući previše u zube prilozima takvoj borbi. Takav izbor podrazumevao je i transmisiju, kako „vrednosti“ tako i ljudi, iz poraženih u pobedničke redove, a u samim pobedničkim redovima prigrljena je korupcija pokrivena lojalnošću partiji. Nije bilo godine u deceniji Vučićevog vođstva u kojoj on nije osnovano sumnjao u mnoge ljude i postupke, ali je prioritet jedinstva vazda napadnute Srbije uvek bio nad prioritetom borbe protiv korupcije. Na ogromnoj podršci građana koji su na takvim prioritetima izmakli pukom siromaštvu ili su na korak da mu izmaknu ako se rast investicija održi, Vučićeva koalicija je propustila ne samo da patriotizuje procese u obrazovanju nego i da institucionalno suzbija antisrpsku i antidržavnu edukaciju mladih. Sam predsednik je svoju ogromnu ličnu popularnost izložio neograničenoj slobodi ugrožavanja i vređanja. To jeste visoko etično s njegove strane, ali je i neodoljiv mamac za primitivce i anarhiste da vređaju i ponižavaju instituciju predsednika države. Lakoća dobijanja na svim izborima olako je dopustila nekažnjivost anarhije i konzumiranja slobode koju ne ograničava pravo drugog čoveka, kao što je, na primer, pravo na slobodu kretanja. Iz nehata imenovani ministri obrazovanja nisu se trudili da se u školstvu zaustave procesi protiv porodice i države, pa je nastavljeno što je započeto pre 2012. Aktuelnoj ministarki prosvete, psihijatru po zanimanju, samo je slučajno pripala „čast“ da u srpsko obrazovanje u slobodnom padu „uvede“ učeničko nasilje nad profesorima i profesorsko izvođenje učenika na ulično nasilje.
Nije nikakvo iznenađenje što se ulicama valjaju mase srednjoškolaca pod parolama i uzvicima „Pumpaj!“, koje zbog uzrasta nisu stigle da izgrade kompleksniji politički stav od stava pumpanja neposlušnosti i anarhije. Srpska država naprosto žanje ono što je njen obrazovni sistem odgajio.
Predsednik Srbije upravo je potpisao, prethodno izglasane u parlamentu, izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, čime je ispunjen i četvrti zahtev studenata koji više od tri meseca blokiraju fakultete. Vlada, parlament i predsednik, u utakmici sa vremenom u uslovima opstrukcije rada parlamenta, uspeli u pet do dvanaest da stave na proveru autentičnost studentskih zahteva državi. Na protestu zakazanom za 15. mart, koga organizatori najavljuju kao reprizu 5. oktobra, neke studentske grupe i studentski podmlaci partija će se svakako pojaviti. Ali, ako svoje učešće otkažu „studenti četiriju zahteva“, predsednik Srbije će verovatno „uvući papir u mašinu“ i početi da piše najavljenu knjigu „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“.
Ne bude li predsednik počeo da piše knjigu već 16. marta, izgubićemo i poslednju iluziju o bar jednoj iskrenoj grupaciji aktuelnih protesta.

Dragorad Dragičević