Čekajući Deda mraza

„Razmišljao sam…“, počeo je Filip. „Nerealno je… Znači kad nema šanse… Ako uzmeš ukupan broj dece na svetu, pa čak i da oduzmeš onu koja nisu bila dobra, i dalje je to veliki broj. Čak i da uzmeš vremensku razliku u obzir… Ne-re-al-no je! Još ako u svakoj kući pojede keks i mleko… Nemoguće! Pritom, kako je moguće da jedan čovek zna želje baš sve dece i da svako dete dobije baš to što je htelo? Nije moguće, nerealno je. Dakle, Deda Mraz ne postoji! A ti si me, lagano, pustila da ja punih deset godina verujem u to i da se zaluđujem.“
Dilema „postoji li Deda Mraz ili ne“ u ovo doba godine se često stavlja pred decu. Većina odraslih nedvosmisleno veruje u dečju naivnost, ali istraživanja pokazuju da su deca skeptična u vezi sa postojanjem nasmejanog dekice u crvenom odelu. Međutim, pod uticajem okruženja, novogodišnje euforije i tradicije koja se vezuje za figuru Deda Mraza, kićenje jelke, pisanje pisama, obećanja „ako budeš dobar“, dete počinje da veruje. Pritom, vidi koliko se roditelji trude, angažuju oko različitih prazničnih rituala, pa i samo pomisli „čim se odrasli ovoliko trude, mora da postoji“.
Kako pristupiti ovoj dilemi? Sa jedne strane, smatra se da je priča o Deda Mrazu neosnovano obmanjivanje dece, iluzija, dodatno potkrepljena obećanjima o poklonima, koju treba što pre raspršiti. Sa druge strane, neki smatraju da nema nikakve štete od toga da dete veruje u novogodišnju čaroliju, jer je život dovoljno surov i nepredvidiv.
Negovanje verovanja u Deda Mraza može za dete imati višestruke dobiti. Moguće je koristiti ga za formativni uticaj na ponašanje deteta: ako budeš popravio ocene ili provodio više vremena sa sestrom u igri, dobićeš poklon. Međutim, to treba raditi vrlo oprezno, da ne dobije formu ucene i kažnjavanja. Osim toga, priča o Deda Mrazu je asocijacija na dobrotu, darivanje, tradiciju porodičnog okupljanja. To može ohrabriti dete da o ovim vrednostima promišlja i lakše ih usvoji. Dakle, praznici nisu samo doba za dobijanje poklona, već i vreme okupljanja i darivanja.
Kako reagovati kada dete počinje da shvata da Deda Mraz ne postoji? Deca, kao i odrasli, promišljaju o temama koje im se čine izazovnim i zanimljivim. Nekada dete samo dođe do određenih saznanja, nekada sazna od vršnjaka, starija deca mogu i da pročitaju. Ova promišljanja i nova interesovanja su, zapravo, dobar znak i svedoče o intelektualnom sazrevanju deteta. Kada do toga dođe, ne treba dalje istrajavati na iluziji Deda Mraza, već naprotiv, treba ohrabriti preispitivanje i potrebu da se dođe do novih saznanja. Neka deca na razotkrivanje novogodišnje magije reaguju tugom, razočaranjem ili, čak, ljutnjom, jer je bilo obmanjivano ili, kao Filip, „zaluđivano“. Stoga je potrebno objasniti detetu da ideja potkrepljivanja i negovanja ove iluzije nije bila loša namera, već želja za atmosferom ljubavi, topline, darivanja i posvećenosti.
Sa Deda Mrazom ili bez njega, poruka praznične euforije može biti da budemo srećni, saosećajni prema drugima, da se radujemo malim, a važnim stvarima, da se povežemo jedni sa drugima i vratimo draž okupljanju porodice.

Ivana Milanović-Tomašević, dipl. psiholog
ivana.psiholog.sm@gmail.com
Foto: pexels.com