MALO IZOŠTRENO

Navala srpskih glumaca na političku scenu

Najizrazitiji fenomen srpske političke scene je migracija glumaca i reditelja iz umetnosti na opozicione i provladine govornice. Oni su, razume se, ostali u svojim profesijama, ali ih je političko angažovanje, u doživljaju njihove publike, izmestilo iz umetnosti koja se smatra kao „zajedničko dobro“ politički različito opredeljenih građana. Umetničke uloge kojima smo se divili ne možemo više da pamtimo bez „revizije osećaja“ prema politički ispoljenim glumcima uprkos načelu potrebe razdvajanja njihovog umetničkog rada od njihovih političkih ubeđenja. Ako su računali da njihovo javno političko opredeljivanje neće ostaviti posledice na osećajima publike prema njima, a izgleda da jesu, pogrešili su, jer je teško da primeniš pomenuto načelo ako te je „tvoj“ glumac sa političke govornice svrstao u krezavu Srbiju, u sendvičara, primitivca, komunjaru, ratnohuškača.
Izbledeli i neprihvaćeni lideri malih stranaka nastalih od jedne nekada velike nekako su ubedili srpsko glumište, a čini se da ga nije trebalo mnogo ubeđivati, da ono može da povede narod u rušenje Vučića. Ako uspeva da ga uvede u pozorišne i filmske sale, zašto ne bi moglo da ga povede i u promenu vlasti u Srbiji? Pri tome je nebitno da li je Aleksandar Vučić politički druga osoba u odnosu onu iz mladosti i da li pod njegovom vlašću ima manje glumačkog i rediteljskog posla nego u vreme vladavine DS. Bitno je da imaju u vidu samo radikalsko poreklo predsednika, i da ne traže drugi orjentir za kritiku i razumevanje stabilokratije u Srbiji. Tako su se sukobili sa većinom građana kojima politička genetika predsednika ne znači ama baš ništa u poređenju sa stabilokratijom koja ih je odmakla od poznatog posleoktobarskog haosa i koja im daje osećaj zaštićenosti.
Izbledeli lideri poveli su glumce na detinjastom računu sabiranja svoje skromne popularnosti sa mnogo većom glumačkom popularnošću, da bi dobili „kritičnu masu“ za promenu vlasti. Nisu razumeli jalovost sabiranja popularnosti različitih priroda. Ni glumci nisu naučili ništa iz slučaja njihovog megapopularnog prethodnika: umesto da se kroz izbore prošeta do funkcije predsednika Srbije, Bata Živojinović je prikupio samo tri procenta građana koji su ga kao umetnika obožavali.
Nije nam poznato nekakvo stručno istraživanje, bilo je samo mišljenja, o glumačkom doprinosu popularnosti političke opcije koju su podržali. Odoka se vidi da su protestni skupovi u Beogradu masovniji sa glumcima nego bez njih, i da je udahnut život političkim opcijama čiji izbledeli lideri ne privlače građane. Nema, međutim, ni procenjivanja o uticaju njihovog bledila na profesionalnu popularnost glumaca koji su im svoju slavu umetnika stavili u službu, pa je sve što ustvrdimo o glumačkom fenomenu na političkoj sceni subjektivno i iskustveno, i ništa preciznije.
Skoro je nemoguće slušati govor obožavanog glumca intoniran nadmeno i prezrivo prema tvom političkom uverenju, a ne podleći promeni osećaja prema njegovim ulogama kojima se diviš. Političkim nastupom, natprosečno sugestivnim zbog oratorske veštine, glumci su izložili svoja umetnička ostvarenja „reviziji osećanja“ najšire publike prema njima. To je pošlo za rukom i glumcima „demokratama“, od kojih neki potcenjuju i vređaju sopstveni narod, i glumcima „patriotama“, koji pozivaju na jedinstvo oko državnog rukovodstva, i koji veruju da se život i demokratija mogu popravljati i uz zatečenu vlast, do njene prirodne smene koja će jednom uslediti. Lazar Ristovski, Aleksandar Berček, Svetislav Goncić, sve veliki umetnici, smatrali su za potrebno da zatečenoj vlasti pomognu da kulturu uzme kao jedan od prioriteta razvoja društva. Isto su činili i glumci „demokrate” u vreme pune moći DS, poput Branislava Lečića, Nede Arnerić, Svetozara Cvetkovića, Voje Brajovića. I jedni, i drugi verovali su da treba da učine nešto dobro u zatečenim okolnostima.
Ovaj lojalistički vid angažovanja glumaca na različitim političkim opcijama samo je blaža varijanta iste zablude kojoj, u drastičnom ispoljavanju, svedočimo danas, kada glumac Nikola Đuričko saopšti stav o svojoj prednosti u politici: „Mene uvredi kad kažu ‘šta imaju glumci da se mešaju u politiku’. Pa nisam ja starleta, sine moj, ja sam čitao Šekspira, čitao sam Dostojevskog, imam neki stav o životu. Imam puno pravo kao građanin da iznesem svoje mišljenje, a to što sam glumac samo je prednost, jer mediji pažljivije slušaju.“
Đuričko je ovo rekao pre pet godina, a još mu niko nije skrenuo pažnju da i Šekspir i Dostojevski podstiču upravo sumnju u superiornost sopstvenog znanja i stava. Da je hteo, to je mogao da mu kaže načitani i sjajni glumac Tihomir Stanić, koji ovako razume angažovanje umetnika u politici: „Naša dužnost kao umetnika je da uvek budemo na strani slabijeg, na strani opozicije. Evo, daće bog da vreme pokaže, ja neću biti ni sa novom vlašću, sa onima koje sam podržavao na putu do vlasti, jer ću kao umetnik biti potreban slabijem, to jest budućoj opoziciji.“
Stanić je očigledno uzeo sve što nudi čudesna „Priča iz Japana” Ive Andrića, priča o tristačetrdesetorici urotnika, koji se, u vreme strahovlade carice Au Ung, bore protiv režima. Među urotnicama je i pesnik Mori Ipo. Kada je carica zbačena sa prestola, urotnici su zauzeli najvažnije funkcije u vlasti. Kako se pesnik netragom izgubio, naložili su da se nađe i pozove na zasluženo učešće u vlasti. Kad su ga našli, pesnik je po glasniku poručio svojim saborcima da im blagodari na zajedničkoj borbi i veri u pobedu. Poručio im je da ne može s njima deliti vlast, jer pesnici, protivno drugim ljudima, ne mogu da ostanu sa pobednicima.
Ali, avaj, srpski glumci su danas postigli ono što je sa stanovišta prirodne političke filozofije izgledalo nepromišljeno: do sada je etički bilo neprirodno da umetnik bude na strani jačeg, sada je neprirodno da bude i na strani slabijeg.
Dragorad Dragičević