MALO IZOŠTRENO

Žetva plodova zlog semena

Velika medijska kampanja na „latiničnoj strani“ Srbije preduzeta je protiv direktora Jovine gimnazije u Novom Sadu Radivoja P. Stojkovića. Prepričano, za samo dve godine sunovratio je gimnaziju sa jednog od vodećih mesta u Srbiji u rasulo koje roditelji i deca kažnjavaju prepolovljenim interesovanjem za upis novih polaznika, zatvorio je zgradu gimnazije i prešao na „gostujuću“ nastavu u zgradama drugih novosadskih škola, zaratio sa kolektivom, učenicima i roditeljima, suspendovao i oterao najbolje profesore. Ali greh nad grehovima je što je „raselio gimnaziju na tri mesta po Novom Sadu“ i što tvrdoglavo odbija da vrati nastavu u zgradu gimnazije poznatu po lepoti, zaštićeno kulturno dobro. Spisak njegovih nepočinstava kreativno raste svakog dana, pa ga je čak i „poznato nepristrasna“ voditeljka emisije „Pravi ugao“ Ljubica Gojdić na RTV upitala da li, posle svega, namerava da podnese ostavku. Tihi čovek je lakonski odgovrio sa „ne“, kao što je lakonski odgovarao na sva pitanja koja su mu nudila mogućnost da poentira i da se brani.
Ali spisak optužbi nazadnom i nesposobnom „direktoru ćaciju“, koji se grčevito opire „masovnom zahtevu roditelja, nastavnika i učenika“ da napusti vođenje škole, vidljivo ne štima. Naime, Radivoj P. Stojković, matematičar po struci i dvostruki doktor nauka, je na mestu direktora Jovine gimnazije ravno 24 godine! Od istih „masovnih roditelja, nastavnika i učenika“ duže od dve decenije stizale su samo reči hvale, jer su svi bezbrojni uspesi ove gimnazije tesno vezani za omiljenog i inovativnog direktora. Zaokret „masovnih roditelja, nastavnika i učenika“ dogodio se 16. decembra 2024. kada je punih šest sati klečao na betonu u dvorištu gimnazije, uplašen i zabrinut upotrebom učenika gimnazije u blokaderskim aktivnostima u Novom Sadu, posebno u blokadi sopstvene škole. Jedna „slobodna“ televizija, koja je blokade univerziteta i škola pratila interaktivno, to jest istovremeno ohrabrivala blokade i izveštavala o njima, izvestila je začuđeno i oduševljeno da je Stojković klečao četiri sata u „pozi kao da se moli“ prekoputa od školskog ulaza, a potom još dva sata ispred samog ulaza nakon što su hrabri i napredni maturanti, politički osvešćeni, odbili da ga puste u zgradu, na radno mesto. Kada je nesrećni direktor posle šest sati prohodao, izveštačica sa lica mesta za TV Nova uzalud mu je poturala mikrofon ne bi li doznala je li protestovao ili se molio, je li podržao maturante ili je protiv blokade. Direktor je, istina, procedio da je klečao „samo za mir“, ali su komentatori posetilaca sajta televizije skinuli izveštačici maglu sa očiju i zaključili da se Stojković klečeći šest sati „molio Vučiću i Karleuši“. Ipak, docnije iz crkve isključeni, teolog Vukašin Milićević, koji podržava blokade, stručno je objasnio da je „ovakva molitva čin pasivne agresije, jer u Novom zavetu piše da čovek kad hoće da se moli bogu treba da se zatvori u svoju sobu i da bude sa ocem nasamo“.
Tako je jedan od najomiljenijih i najuspešnijih srednjoškolskih direktora u Srbiji munjevito postao najomraženija ličnost srpske prosvete, višestruko omraženija i od samog nadležnog ministra.
Omraženost se ponovo rasplamsala zbog „sunovrata“ Jovine gimnazije u interesovanju za upis novih učenika, i tvrdoglavog odbijanja Stojkovića da već u septembru vrati nastavu iz „izbeglišta“ u školsku zgradu. Omraženost se pri tom ne obazire na proverljivu statistiku o opštem padu interesovanja za upis u gimnazije i podatak da je Jovina gimnazija, pod Stojkovićevom upravom, uspela da popuni odeljenja i da bude među tri najuspešnije u Srbiji. Omraženost prema Stojkoviću još manje se obazire na razloge zbog kojih su prosvetne vlasti izmestile nastavu u tri tuđe grade, a zgradu gimnazije zatvorile do završetka radova na centralnoj kupoli iznad svečane sale: posle tragedije usled pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici i ranije tragedije u beogradskoj osnovnoj školi, zadržavanje nastave u sopstvenoj zgradi uz otvoreno gradilište u njenoj unutrašnjosti i sve veće prisustvo spoljnih organizatora blokada značilo je prizivati „krvave šake“ u školu koja se do tada bavila isključivo inovativnim obrazovanjem. Da, tačno je što tvrde tužitelji Stojkovićevi: da građevinski radovi na kupoli traju od 2014. i da nastavnicima i učenicima nisu smetali da postižu blistave uspehe u nastavi. Tačno je, međutim, i da su patološka opsednutost krvavim šakama i dokazano kreiranje rizika učinili potencijalno opasnim gradilište u sred gimnazijske zgrade. Nije Stojković iselio nastavu u tri tuđe zgrade već su to učinili njegovi nastavnici pridruženi kreiranju „krvavih šaka“ i političkoj indoktrinaciji svojih učenika.
Ipak, najatraktivnija optužba na račun direktora Stojkovića je njegovo odbijanje „da svojom ostavkom vrati međuljudske odnose u kolektivu u normalno stanje“! Pred ovim visokim ciljem svakom od nas može da zastane srce od divljenja. Bože, pa Stojković bi, da ima duše, svojom ostavkom otvorio put do jedinstvene Arkadije politički svesne i „demokratski“ opredeljene dece! Šta čekaš, tvrdoglavi čoveče?
Pa, ipak, ne može se ustvrditi da je zaokret prema entuzijastičnom i poštovanom direktoru, verovatno sa najdužim direktorskim stažom u Srbiji, usledio iznenada, i samo zbog njegovog protivljenja političkoj indoktrinaciji srednjoškolske dece, a inače bi sve bilo normalno. Valja imati na umu da su neoliberalni, što može da se čita: antinacionalni, procesi u srpskom obrazovanju počeli entuzijastično odmah posle 2000. godine, ali nisu prestali ni posle 2012, kada su „demokratski“ reformatori izgubili vlast. Naprotiv, svaka nova srpska vlada koalicije oko naprednjaka savesno je usaglašavala srpsko obrazovanje sa briselskim smernicama. Kada je politizacija univerziteta i srednjih škola pokazala da je srpsko obrazovanje proizvelo generacije koje ne poznaju ljubav prema domovini, vlada Miloša Vučevića je započela, a vlada Đure Macuta finalizovala projekat hitnog stvaranja nacionalnog paketa udžbenika, o čijem se sadržaju neće pitati briselski komesari. Projekat je obuhvatao srpski jezik i književnost, svet oko nas, prirodu i društvo, istoriju, geografiju i muzičku i likovnu kulturu. Ministar obrazovanja Dejan Vuk Stanković objasnio je da nacionalni paket udžbenika cilja da podigne duhovnost i kulturu jednog naroda, da obrazovni sistem postane nacionalno senzitivan i da razvija nacionalnu svest kod učenika. Trebalo je, međutim, samo da evropska komesarka za proširenje Marta Kos, neznačajna i u svojoj Sloveniji, izrazi srpskoj vladi lične primedbe na projekat, pa da se projekat odloži na neodređeno, i da se paket svede samo na istoriju i geografiju!
Sudeći po svim znacima ukupno, pedantnom i skromnom direktoru, dvostrukom doktoru nauka, posrećilo se da, među prvima, požanje nešto od plodova semena posejanog reformom srpskog obrazovanja posle 2000. godine i savesno zalivanog u potonje dve i po decenije. Svedoci smo, naime, da je donja uzrasna granica pojave aktivnog i organizovanog anarhizma spuštena za celu generaciju na niže. Navikli smo da je studentski uzrast u razvoju homo politikusa prvi sklon kušanju dragocene kulturne tekovine neposlušnosti, koja je porodila velike političke i filozofske ideje. Sada, međutim, anarhizam kušaju gimnazijalci, ali nas zbog nečeg ne obuzima sreća već jeza, jer slutimo da dragoceni anarhizam mladosti može da bude koban i individualno i kolektivno ako nema nacionalni i identitetski korektiv.
Dragorad Dragičević