FILIPOVIĆI IZ KUZMINA:

Od plasteničke proizvodnje može se živeti

U jeku plasteničke proizvodnje paprike i paradajza, zatekli smo porodicu Filipović iz Kuzmina. Dočekala su nas dva mlada brata Stefan i Nemanja, koji su preuzeli porodični posao od svojih roditelja, ali i oni aktivno rade. Sve četvoro su vredni, ispomažu se, redovno su sa nadničarima u plastenicima, rame uz rame.
– Dobro ide ova sezona, ne žalim se na rod. Uveliko beremo paradajz i papriku. Branje je počelo oko dvadesetog maja i u narednim danima nas očekuje samo branje i plasman robe. Imamo ceo hektar pod zaštićenim prostorom. To je dvadesetak plastenika. Od toga su tri velika objekta od hiljadu kvadrata, ostali su manji, kaže Nemanja.
Plasteničkom proizvodnjom bave se ozbiljno od 2017. godine. Imaju pored paprike i paradajza i ljutu papričicu, a od ove godine testiraju i luk. Za desetak dana na njivi pored stižu za branje i dinje i lubenice.
– Zasad ide odlično i plasman, robu dajemo našim domaćim marketima. Dobar je rod samo je cena mala u odnosu na prošlu godinu. To svaki dan varira, jer imamo dosta uvoza, dodaje Filipović.
U proizvodnji je ove sezone proteklo sve regularno i bez problema. Tako se sad nastavilo i u berbi. Nažalost velike probleme i štete su imali prošle godine, zbog superćelijske oluje koja je pokidala sisteme. Kažu, još uvek se oporavljaju.

Međutim, ono što ih muči, jeste nedostatak elektirčne energije. Do sada su više puta pokušali kod nadležnih da nešto po tom pitanju učine, ali ništa nije uspevalo. Zbog toga su morali da osposobe solarne panele.
– Solarni paneli nam olakšavaju posao već treću godinu zaredom. S njima napajamo sisteme za zalivanje i imamo i video nadzor, internet, kako bismo pratili situaciju, kada nismo ovde, na daljinu, objasnio je ranije Stefan Filipović.
Kada je u pitanju radni dan u plasteniku, kažu da je za jedan dan paradajza nabrano iz dva plastenika, čitavu tonu, a dan ranije 2.100 kilograma paprike. Naravno ne rade sami, imaju pomoć sezonskih radnika. Cena satnice je 350 dinara.
Sa njima je i baka Jela Filipović koja ima 74 godine. Trudi se da radi i pomaže svojim unucima, snajki i sinu.
– Poljoprivredna penzija mi je samo 13.000 dinara. Teško mi je nekad da radim, lekovi su skupi, a šta ću drugo… Ja sam srčani bolesnik i dijabetičar, ali pomažem mojima koliko god mogu, uvek im dobro dođe ta pomoć, zaključuje baka Jela.
O kvalitetu plodova govori i to da svakodnevno imaju isporuku svojim kupcima, zagarantovanu trgovinu, te se nadaju u budućnosti da će nastaviti da šire svoju proizvodnju, ali i da će cene biti nešto bolje.
A. D.
Foto: B. T.