ЗОРАНА ПУШАРА ИЗ ЛАЋАРКА, TRAIL ТРКАЧИЦА, ОКУШАЛА СЕ У ЕКСТРЕМНО ТЕШКОЈ УЛТРАМАРАТОНСКОЈ ТРЦИ НА 110 КИЛОМЕТАРА

Кад изазов и авантура постану спортски ужитак

Пошто није било момака из клуба била ми је „фрка“, нарочито кад сам на 18. километру стазе преко Googla сазнала да се налазим свега 200 метара од хранилишта за медведе. Наравно, понета повишеним адреналином убрзала сам трчање, али то је нека наша „лудачка“ ултрамаратонска ћуд – да на места где ловци иду опремљени пушком, ми одлазимо на трчањ, каже Зорана Пушара
За Зорану Пушару из Лаћарка, која се дуго бавила рекреативном атлетиком и полумаратоном, последње две године, од како је ушла у свет trail – шумског и планинског трчања, представљају јединствено спортско и животно искуство зачињено дозом авантуре, изазова и неизвесности. Како другачије објаснити маратонске и ултрамаратонске трке које трају данима и ноћима, по некад тридесетак и више сати, на планинским стазама од неколико хиљада метара висинске разлике. На оваквим стазама окруженим природним растињем лако се може десити да вам се путеви укрсте са кретањем медведа, змија и других становника шумског света. Зорана Пушара је очигледно храбра и енергична жена, мајка троје деце, спортског и одважног духа. У „trail“ и ултрамаратонским тркама не само што је пронашла изазов који „држи“ адреналин, већ је за кратко време направила и задовољавајуће резултате. Последњи подухват је био њено учешће на ultratrail спектаклу „100 миља Истре“ у Хрватској почетком априла 2024. године где је преко 2.600 такмичара из целог света тестирало границе своје издржљивости, борећи се са природним препрекама и висинском разликом од готово 4000 метара. Зорана је на захтевноj ултратрци од Бузета до Умага дугој 110 километара савладала невероватну деоницу од 90 километара, завршивши трку надомак последње деонице као 14. жена у конкуренцији Европљанки. Прошле године била је најуспешнија у домаћој trail трци на 15 километара одржаној на Дивчибарама. Спортска авантуристкиња из Лаћарка овде се на зауставља. Активно се припрема за велику ултрамаратонску фешту наредне године у италијанском граду Лавареду. Тамо је изборила учешће захваљујући резултату са истарског ултрамаратона.

Припрема за италијански ултрамаратон
Априлска трка у Истри била је Зоранин први ултрамаратон. Лични и породични здравствени проблеми умало су спречили њен одлазак у Хрватску, али је жеља старије ћерке била пресудна. У пратњи својих девојчица спаковала је спортске кофере. Као и остали ултрамаратонци, носила је обавезну опрему – првенствено ранац прописаног садржаја са резервном опремом, храном, водом, преобуком и материјалом за прву помоћ. На жалост, физичка тегоба и недостатак искуства спречили су да на овом такмичењу у задатом року прође кроз циљ.
– Да смо о овој теми разговарали непосредно после ултратрке у Хрватској, рекла бих вам да тако нешто више никад у животу нећу пробати. Али, после свега неколико сати схватила сам да је баш то оно што ме интересује, нешто ме просто „храни“. Ултрамаратон одржан 6. априла био је фантастично искуство за мене, иако захтевно и ни мало наивно. Имала сам задатак да у току 28 часова пређем деоницу од 110 километара на каменитом приморском терену са многим узбрдицама и падовима. Екипу смо чинили тренер, ја и четири другара из клуба. Вредно смо се спремали на многим српским планинама. На Сувој планини радили смо ноћу као би смо се прилагодили и ноћним условима, каже Зорана Пушара која нам је описала и драматичан моменат после 90. километра када ноге нису могле даље. Наиме, тетиве и мишићи ногу нису дозвољавали да направи било какав покрет и Зорана је у 16 сату трке, у један сат после поноћи пријавила одустанак од трке. Са такмичарске стазе буквално је изнета, без могућности да самостално хода. Какав – такав опоравак уследио је тек после преспаване ноћи и дуготрајног стајања у морској води. Зорана јесте избегла најтеже здравствене тегобе попут дехидратације, повреда, менталних проблема или губљења свести, али је „платила“ данак неискуству. До фамозног 90. километра имала је сјајно пролазно време. Да је у тим тренуцима искористила прилику и неколико сати одморила, несумњиво би у у року од 28 часова прошла кроз циљ у Умагу. Без обзира на то, наредна ултрамаратонска фешта у Италији на 130 километара стазе биће прилика за ново искуство. Предстојећег лета у Србији уследиће низ припремних трка мање дужине, најпре на Гочу, а потом и у Босни. Ни Традиционални Фрушкогорски маратон неће проћи без храбре Зоране. На прошлогодишњој јесењој фрушкогорској трци била је трећа.

Улазак у сложну фамилију ултрамаратонаца за Зорану је био право спортско откровење. Од првог тренинга „заљубила“ се у савремену тркачку дисциплину. У свету је она на много вишем нивоу, али и Србија има групу озбиљних тркачких ентузијаста. Упркос томе што тренинзи и такмичења траже „спартанску“ припремљеност и мушку издржљивост у групи планинских и ултратркача итекако има девојака и жена. Непревазиђени Јовица Спајић, припадник Специјалне антитерористичке полицијске јединице који је трчао најтеже светске стазе од преко 350 километара узор је већини српских ултратркача. Атлетичарка из Лаћарка која је једина ултратркачица са ширег подручја града Митровице чланица је београдског клуба „Runing Coas“. За улазак у овај – по много чему екстремни и чини се, више мушки спорт, Зорана се олучила у моментима када су се неке коцкице у њеном животу сложиле. Дугопругашица и чланица Атлетског клуба „Срем“ у породичном животу остварила се као мајка троје деце – Андријане, Борјане и Вујадина. Клинци су повукли спортску црту родитеља и активно тренирају у разним дисциплинама.
Зорана је као девојчица из Сарајева дошла у Сремску Митровицу. Извесно време бавила се одбојком и рукометом, али је атлетика остала њена највећа љубав. Пошто није тип који би „вијао“ такмичарске резултате, определила се за рекреативно трчање са циљем да у њему што више ужива.
– За мене је оваква активност потпуно ново искуство јер ступањем на шумску стазу постајем потпуно нова личност решена да савладам изазове који су преда мном. Трчање у шуми кроз природу битно се разликује у односу на класичне атлетске стазе и градске услове. Овде сте окружени лепотама, али и изазовима природе. Примера ради, своје тренинге изводим на Фрушкој гори а ни један од њих није исти. Иако су то углавном стазе, мењају се природа и годишња доба, а ви сте у сталном покрету, у неизвесности јер не можете да знате шта вас очекује до крајње тачке. Као пример могу узети тренинг који сам зимус сама радила на Тари. Пошто није било момака из клуба била ми је „фрка“, нарочито кад сам на 18. километру стазе преко Googla сазнала да се налазим свега 200 метара од хранилишта за медведе. Наравно, понета повишеним адреналином убрзала сам трчање, али то је нека наша „лудачка“ ултрамаратонска ћуд – да на места где ловци иду опремљени пушком, ми одлазимо на трчање. Зато су наши тренинзи и трке – иако исцрпљујући, далеко од досадних и монотоних. Киша, олуја, снег или врућина овде се подразумевају а неретко се деси да на неком рачвању на стази залутамо ако не видимо маркацију или је претходни тркач у жељи да конкурентима завара траг, намерно склони, каже Зорана Пушара и објашњавајући начин тренинга и припреме за такмичења.
Дејан Мостарлић
ФОТО:
Зоранина екипа ултратркача на трци у Истри
Зорана Пушара у аутентичном амбијенту trail трке

ОКВИР