MILENKO PETKOVIĆ, MLADI POLJOPRIVREDNIK IZ MARTINACA SA PORODICOM OSTAO NA SELU

Čarolije iz naše avlije

Radimo sedam-osam godina, a odlučili smo da osnujemo firmu pre četiri. Poljoprivredom i svinjarstvom smo se bavili i pre toga, samo smo sada dodali i preradu. Koristimo sirovinu sa naše farme svinja, ništa ne kupujemo. Imamo i svojih 18 krmača, odnosno prasiće, tako da imamo jedan zaokružen ciklus, kaže Milenko Petković
Da mladi ne beže od posla niti beže od života na selu, već u njemu ostaju i zasnivaju porodice, pravi je primer porodica Petković iz Martinaca. Milenko i Jelena sada čekaju i svoju prvu zajedničku bebu, devojčicu. Bave se preradom suhomesnatih proizvoda. U timu su još i Milenkova majka Danijela, ali i ujak i ujna. Odličan su tandem, kažu, a to dokazuju i njihovi proizvodi.
Njihova firma, koja nosi naziv „Čarolije iz naše avlije“, postoji četiri godine. Ipak, poljoprivredom i svinjarstvom bave se znatno duže.
– Radimo sedam-osam godina, a odlučili smo da osnujemo firmu pre četiri. Poljoprivredom i svinjarstvom smo se bavili i pre toga, samo smo sada dodali i preradu. Koristimo sirovinu sa naše farme svinja, ništa ne kupujemo. Imamo i svojih 18 krmača, odnosno prasiće, tako da imamo jedan zaokružen ciklus, kaže Milenko.
Naš sagovornik kaže da obrađuju i zemlju, a ove godine su posejali kukuruz, pšenicu soju i malo repe, da vide kako će ići. Porodica je inače iz Kuzmina, a u Martincima su kupili kuću pre petnaestak godina. Zemlju obrađuju u oba sela, a začetnik svega bila je majka Danijela.

– Ja sam počela da se bavim stočarstvom u nekom boljem vremenu, ali se situacija sa cenom promenila, njive i vreme su se promenili, slabije rodi, nema kiše, pa smo morali da smanjimo obim posla. Ne zato što ne mogu da stignem, već ne želimo da radimo džabe. Zato smo rešili da otpočnemo preradu. Kad sve već imamo svoje, obrađujemo svoju zemlju, a i iznajmimo od države, na osnovu farme, zašto onda da ne krenemo sa preradom? Drago mi je da su deca to nastavila, kaže Danijela.
Proizvode kulen, kobasicu, slaninu, pečenicu, suvi vrat, rebra. Traže se najviše kobasica, slanina i čvarci. To je najprodavanije.
– Aktuelni su nam sada noćni bazari, a gotovo da leti i ne idemo na pijace. Na bazarima je sve drugačije. Recimo kulen se na pijaci uopšte ne prodaje, dok na bazarima prodamo sve. Na pijacama su uglavnom penzioneri čija kupovna moć nije sjajna. Dosta dobro se pazari i na kulenijadama. Prodajemo i preko interneta, ne nešto preterano, ali naše tržište je oko Beograda. Što se tiče prodaje, kada počneš da radiš, svi traže na odloženo, a to mi mali ne možemo. Imao sam ponudu za Beograd i Zlatibor, oni predlažu 30 dana odloženog plaćanja, ali to na samom početku posla nije moguće. Tada dolazi u obzir samo direktna prodaja. Sad kad je prošlo dosta godina, možemo da sarađujemo i na odloženo, kaže Milenko.
Zahvaljujući svoj potrebnoj opremi za prerađivački posao, Milenko nam objašnjava da proizvodnja ne staje ni preko leta.
– Imamo tri komore, jedna je dubinka, jedna obična i jedna za zrenje, da se može leti sušiti meso. Kad dođe novembar, sve se gasi i prelazi na tradicionalan način. Razlike ima, recimo, meso kao meso je istog kvaliteta, ali ukus i miris budu drugačiji. Najviše se to primeti na kobasici i kulenu, a na slanini se uopšte ne oseti, kao ni na pečenici. Kulena preko zime pravim uglavnom, tonu, do tonu i po. Tokom leta ne može da se pravi u katama, već samo u crevima. Svakog dana ima posla od ujutru do uveče. U početku je bilo teško, dok se nismo navikli. Nema više onog života, da se ide na slavlja kad si pozvan. Kad moram da vadim meso iz pušnice, ja to činim, neće posao da čeka. Nešto neplanirano da se ubaci, nema šanse, ispričao nam je Milenko.
Supruga Jelena kaže da su u braku dve godine i trenutno je od posla pomalo pošteđena. Ona je iz gradske sredine odlučila da svoj život sa suprugom nastavi na selu, gde kaže da lepo živi.
Aleksandra Dražić
Foto: Branislav Tucaković