Piše: Dragorad Dragičević

Vojvođanska nacija već je bila blizu uspostavljanja

Veoma su ružne, a trebalo bi da budu i kažnjive, pretnje novinarki Ani Lalić Hegediš, predsednici Nezavisnog društva novinara Vojvodine, zbog izjave na dubrovačkoj tribini „U raljama nacionalizma“ o nazadnom „dosrbljavanju Vojvodine“ i o potrebi stvaranja vojvođanske nacije radi odbrane „od galopa srpskog nacionalizma, koji poništava istorijski identitet Vojvodine.“ Pretnje novinarki zbog iskazanog mišljenja i javne reči naprosto su neprihvatljive, jer ona ima puno pravo da bude za vojvođansku naciju i protiv „dosrbljavanja“ Vojvodine. To isto pravo imaju i vojvođanski političari koji su svoja ubeđenja platili na poslednjim pokrajinskim izborima ispadanjem iz vojvođanskog parlamenta, prvi put u „demokratskoj“ istoriji Srbije. Međutim, i ova novinarka, i drugi autori i govornici na tribinama koji su povodom pedesetogodišnjice Ustava Socijalističke autonomne pokrajine Vojvodine iz 1974. podsetili na „najsvetliji period u istoriji pokrajine“, imaju i puno pravo da se suoče sa odjekom i proverom njihovih stavova.
Neće se baš svi složiti sa ovim, ali je samo jedan korak nedostajao da se tzv. vojvođanska nacija uspostavi. Ako i ne u godini pred raspad Jugoslavije, to bi se sigurno dogodilo po njenom raspadu, kad je trebalo da Vojvodina bude nezavisna država. To je sprečeno Ustavom Srbije iz 1990. godine, kada je položaj Srbije u federalnoj zajednici, prvi put od nastanka komunističko-socijalističke Jugoslavije, izjednačen sa položajem ostalih republika. Ustav AP Vojvodine zamenjen je 1991. godine Statutom AP Vojvodine, ali je za deceniju i po svoje pune snage bio proizveo sve uslove za uspostavljanje vojvođanske nacije.
Ideja o vojvođanskoj naciji, ma koliko danas bila besmislena, izgledala je kao sasvim ostvariva na krilima Ustava Socijalističke utonomne pokrajine Vojvodine iz 1974. Naime, samo tri godine ranije, bez naučnih rasprava, u popis stanovništva u SFRJ uvršena je kategorija „Musliman u smislu nacionalnosti“, pa je tako očas posla, od građana BiH i raške oblasti, za koje istoričar Salih Selimović kaže da su Srbi muslimanske vere, nastala nacija Muslimana. Ako je moglo da na popisu 1971. nastane muslimanska nacija, mogla je na sledećem popisu da nastane i vojvođanska, uvođenjem u popis samo jedne nove rubrike, a ostalo bi već išlo glatko, na krilima visokog cilja stvaranja nove države i nacije.
Na svom putu do zamalo pa nezavisne države i vojvođanske nacije, pokrajina je prošla kroz nekoliko statuta od kojih je svaki potonji povećavao kapacitet autonomije i smanjivao prisustvo države Srbije u Vojvodini. Svoj pravno-politički vrhunac autonomija Vojvodine dostigla je 1974. godine, kada je usvojen „Ustav Socijalističke autonomne pokrajine Vojvodine“, koji je imao 430 članova! Po opširnosti premašio je sve republičke ustave, pa i do tada najopširniji – Ustav SFRJ, koji je imao 409 članova. On pokrajini daje pravni kvalitet federalne jedinice sa određenim međunarodnim kapacitetom. Njime se Vojvodina praktično proglasila federalnom jedinicom koja sa matičnom Srbijom ima zajedničko samo u tome što „radni ljudi naroda i narodnosti ostvaruju svoja prava i u SR Srbiji, kada je to u zajedničkom interesu“.
Nakon „jogurt-revolucije“ 1988. i ostavki celokupnog „državnog“ i političkog rukovodstva Vojvodine, pokrajina se i bez promene ustava vratila u državu Srbiju prostim izborom rukovodstva odgovarajućeg profila. Ova „usmena“ redukcija nadležnosti pokrajine pravno je formalizovana je tek 1991. ukidanjem nadležnostima naduvanog Ustava SAP Vojvodine i usvajanjem Statuta AP Vojvodine, u skladu sa prethodno (1990. godine) usvojenim Ustavom Republike Srbije.
Nije teško zamisliti šta bi se dogodilo da je izostala „jogurt-revolucija“ oktobra 1988. bez ikakve sumnje više nasilni nego demokratski pokret. Pseudodržava bi, sasvim je blizu verovatnoće, krenula putem Hrvatske i Slovenije, u otcepljenje od Jugoslavije. Od Srbije nije ni trebalo, jer je od nje Vojvodina praktično već bila odvojena ustavom iz 1974. Krenula bi tim putem bez obzira na rizik od izbijanja građanskog rata na njenoj teritoriji. Uz već pripravnu stranu pomoć, kojoj su svedočili svi voljni da je vide, pokrajinsko rukovodstvo bi, najverovatnije, „preuzelo odgovornost“, što je zapadnjački eufemizam za nepitanje narodne volje, sve u korist „prave strane istorije“. Izvesno, vojvođanska nacija bila bi munjevito proglašena prostim uvođenjem u popis rubrike „Vojvođanin u smislu nacije“.
Zagovornicima stvaranja vojvođanske nacije ne manjka razumevanja o neostvarivosti ideje u regularnim uslovima, to jest dok je Srbija nezavisna. Ipak, nekorektno bi bilo nagađati na šta računaju u realizaciji ideje, i kakvu situaciju čekaju da bi se ideja sprovela. U svakom slučaju je nečasno i nedopušteno pretnjama crtati metu na čelu jedne novinarke, što ne oslobađa novinarku obaveze da spozna razliku između slobodne kritike i crtanja meta na svojoj državi.