МАЛО ИЗОШТРЕНО

Развој уз Запад, спасавање уз Русију

Најконкретније о Вучићевој замисли Покрета за државу и народ, конкретније и од самог Вучића, говорио је недавно Ивица Дачић. И то, дачићевски, прилично поједностављено. Покрет за Државу и народ, наводно, треба да обједини активности владајуће коалиције и других патриотских странака. Другим речима, оно што владајућа коалиција већ чини и оно што тзв. патриотске странке већ заговарају треба да се обједини у нову енергију.
Ако је Дачић добро обавештен и ако није превише упростио идеју, то значи да би изван политичког уважавања требало да остану, поред антисуверенистичких прозападних програма, и ставови не малог броја српских интелектуалаца који сматрају не само да „европски пут“ мора има алтернативу већ и да се на њему мора да успори, јер се огољено показао као пут пузећег признања Косова.
Ако је Дачић добро разумео председника, и ако није сам на свој начин поједноставио идеју, Покрет за државу и народ неће се бавити пројектовањем нове политике Србије, већ пројектовањем нове ефикасности садашње политике.
Мађарски премијер Виктор Орбан, пријатељ Србије и можда смелији српски пророк од српских евроскептика, упозорио је ЕУ да мора да пожури са пријемом Србије, јер би могла да је изгуби. Орбаново упозорење унијској бирократији нема изгледа да буде уважено у Бриселу иако очигледно „прети“ алтернативом српском „европском путу“. Ми можемо само да нагађамо да ли је и српско оснивање Покрета за народ о државу допринело да Орбан примети да се Србија ближи црвеној линији после које њен „европски пут” мора да има алтернативу.
Председник Србије од најаве оснивања Покрета за државу и народ никада није конкретније описао своју замисао, чиме ће се покрет конкретно бавити, да ли ће га чинити само „правна лица” или ће и снажни појединци моћи у њему да се изразе. Зато су се покушаји прављења „фоторобота“ будуће организације у медијима прозападне опозиције сводили на наводно препознавање још једног Вучићевог покушаја да своју владавину подмлади и продужи на наводном све дубљем пропадању Србије. Критичари са тзв. патриотског крила углавном су били добронамернији, и мање су се бавили Вучићевим политичким мотивима, а више тиме како би требало да изгледа покрет који може да ојача земљу пред великим претњама. Кроз своје погледе на могући карактер организације они су опредељивали и пут Србије, то јест обустављање њеног ентузијазма на преобликовању друштва према западном обрасцу.
Судећи пак по Вучићевим речима из 2022. године, а конкретнијих није било ни ових дана, Покрет за државу и народ не би требало да се бави никаквим заокретима, већ да све ресурсе земље упрегне у развој снажне и опрезне државе у којој ће се живети и добро, и безбедно. „Једни би да се искључиво окренемо ка западу, да не пропуштамо модернизацију и благостање, и да је то једино важно. Други би да вежемо свој мали чамац за велики руски брод, јер без тога пропала је Србија и нећемо моћи да се одупремо сатани. А да ли ту има српског интереса?“ Појаснио је председник да је од огромне важности да се формира покрет у центру који може гледати и мало лево и мало десно, али неће имати газду у иностранству, водиће се искључиво практичним интересима наше земље, да добијамо највише што можемо и да губимо најмање што морамо.
Нема никакве сумње да је заоштравање сукоба између богова убрзало и финализацију идеје и учинило је неодложном. Издалека се види да је председнику потребна политичка организација са којом би покушао да проведе Србију, ако је могуће неоштећену, кроз уски кланац између смртно сукобљених цивилизација. Она скоро извесно неће моћи да пригрли ни „оне који би растурили државу у једном дану, ни ове друге који не крију да би сутра признали независно Косово“.
У новијој историји српске државе економски развој Србије се увек одвијао у окриљу развијене западне економије, увек је за недостижни узор економског стандарда грађана узиман стандард на западу, и увек су политички програми, ма колико се заклињали у веру и традицију, усмеравали Србију ка Западу. Своја највећа привредна и културна достигнућа Србија је остварила на западним тековинама. Увек су у рационалном политичком дискурсу изгледале наивним политичке идеје који би „мали српски чамац везивале за велики руски брод”, као што их и данас српски председник, јер не иде друкчије, описује. Али, гле чуда, у оба светска рата нападнута и прегажена Србија преживљава и стаје међу победнике привезана управо за „велики руски брод“.
Драгорад Драгичевић