MALO IZOŠTRENO

Može li autonomija bez autonomaša

Ostavši ispod izbornog praga za Skupštinu Vojvodine, Liga socijaldemokrata Vojvodine praktično je, posle 32 godine od osnovanja i 20 godina goropadne borbe za nezavisniju, ako baš ne ide za nezavisnu, Vojvodinu, sišla sa glavne političke scene. Nije joj pomogla ni koalicija sa malobrojnom Demokratskom zajednicom vojvođanskih Mađara, jedinom mađarskom grupom koja je ostala izvan istorijskog sporazuma Srba i vojvođanskih Mađara, i još manjom rusinskom strankom Zajedno za Vojvodinu, pa je osvojila samo 2,31 posto glasova.
LSV je sišla sa glavne političke scene, a da mnogi njeni raniji glasači nisu do kraja shvatili šta je stranka zapravo htela. Stranka je dorađivala i postupno utezala svoj pogled na sadržaj autonomije. Ranih devedesetih godina zagovarala je Vojvodinu sa svojom vojskom i policijom, a njen sadašnji predsednik Bojan Kostreš predizbornu tribinu u Sremskoj Mitrovici 1996. završio je sa „vidimo se na sledećim izborima u nezavisnoj Vojvodini“. Ipak, 1999. LSV je, deklaracijom „Vojvodina Republika – Put mira, razvoja i stabilnosti“, zahtevala „samo“ da Vojvodina bude federalna jedinica sa još pet takvih: Šumadijom, jugoistočnom Srbijom, Gradom Beogradom, Sandžakom i Kosovom. Povratak Vojvodine u položaj definisan ustavom iz 1974. godine, pisalo je u deklaraciji, ne zadvoljava ove zahteve, jer je taj ustav stvoren dok je postojala Jugoslavija kao garant njegovog sprovođenja. Kako je garant upokojen, LSV je zacrtala da se mora preći na uređenje koje, u Evropi neviđenom, buketu posebnosti garantuje zaštitu od velikosrpske dominacije.
Da li je autonomija Vojvodine dovedena u pitanje ako je vodeća autonomaška stranka, ne prešavši izborni prag za Skupštinu Vojvodine, sišla sa glavne političke scene? Nije, samo je vrađena u funkciju servisiranja interesa regiona sa specifičnim osobenostima. Ne posebnostima, kako je stranka zagovarala, već osobenostima, što su dve potpuno različite stvari iako na prvi pogled ova dva pojma zvuče sinonimno. Naime, LSV je doživljavla autonomiju Vojvodine kao instituciju koja ne može opstati ako ne oseća neutaživu glad za državnim funkcijama. Zato se stranka od svoga osnivanja 1990. rastrčala u potrazi za posebnostima Vojvodine kako bi pratila proždrljivost autonomije koju je sama tako zamislila.
Rastrčali su se, na stranku oslonjeni, i izvan stranke, pa je nastala svojevrsna kakofonija ideja o decentralizovanoj Srbiji, koja je na kraju i rasplinula osnovnu ideju LSV. I kakofonija se držala suptilne konstante: osobenosti Vojvodine kao zajednice njenih ljudi uvek su nazivane posebnostima u odnosu na ostatak Srbije. Kvaka je u tome što vojvođanske osobenosti zahtevaju samo afirmaciju u jedinstvenoj državi, a posebnosti ne kriju svoju proždrljivost prema nadležnostima. U tom raštimovanom orkestru razvilo se mnoštvo veoma aktivnih promislilaca koji nisu bili spremni na aktivizam Nenada Čanka. Nejaki da se bore za vlast, a dovoljno snažni u antagonizmu prema Srbiji, niti su gubili izbore niti su ih dobijali. Niti su rasli, niti su propadali. To je, na kraju, sustiglo LSV i ostavilo je ispod izbornog praga Skupštine Vojvodine.
Neki će ovaj pad objasniti nevericom simpatizera LSV da će njeno uljuljkano jezgro, koje je 20 godina rentiralo značajnu medijsku vidljivost osnivača stranke i njenog predsednika od osnivanja Nenada Čanka, umeti kao Čanak što je umeo da zadržava pažnju birača na trodecenijskoj varijanti kritike unitarne države. Ta varijanta kritike, ako bi joj se oduzeo Čankov nesumnjivi smisao za montažu retoričke atrakcije, pokazala bi se manje utemeljena nego što je izgledalo, i svakako bi zahtevala snagu argumenta umesto njihovog retoričkog šarma. Jer, kada Nenad Čanak, sada samo bivši predsednik LSV, svojim sveobuhvatnim stavom koji ne traži polemiku zacepi „di su naše pare“, njegovo retoričko pitanje pogađa pravo u srce ne samo sanjalicu državnosti Vojvodine nego i bilo kog siromaha zaobiđnog brigom sistema. Zato mu se i moglo, ne bez izvesnog likovanja, da svoje nesumnjivo identifikovane simpatizere u unutrašnjosti Srbije prikazuje u prilog ideje o silasku države među građane kroz sitne teritorijalne jedinice.
O dubini nerazumevanja političkih promena u Vojvodini, pokrenutih odbijanjem vojvođanskim Mađara da učestvuju u deplasiranim unutarsrpskim sanjarijama o državnosti Vojvodine, govori i postizborna reakcija na rezultate jednog od funkcionera LSV. On nije preduzeo da traži uzroke ispadanja LSV iz pokrajinske vlasti, on se zapitao otkud mađarskoj partiji SVM toliko glasova u unutrašnjosti Srbije. Naveo je da je SVM u Vladičinom Hanu dobio 35 glasova iako tamo žive dva Mađara po popisu stanovništva iz 2022. godine, zatim u Vranju, gde živi sedam Mađara, a SVM je osvojio 92 glasa, u Leskovcu, gde živi 14 Mađara SVM je osvojio 116 glasova. Naveo je da su slični rezultati beleženi širom Srbije bez Vojvodine. Nije se setio da je i Nenad Čanak osvajao glasove u tzv. užoj Srbiji.
Ne postavlja se više pitanje da li je autonomija bez autonomaša moguća, već da li autonomija može da opstane sa autonomašima. Bude li i dalje uporno tresla stablo sa koga ništa ne opada, radikalsko pitanje „šta će nam autonomija“ imaće više više slušalaca nego što ih sada ima.
Dragorad Dragičević