08.12.2023.
Sport

MR RADMILO BUDEČEVIĆ, TRENER FK „ZEKA BULJUBAŠA“ IZ RAVNJA SVOJE VRHUNSKO PROFESIONALNO I SPORTSKO ISKUSTVO POKLONIO JE RODNOM SELU

Radmilov amanet Ravnju i voljenom klubu


Magistar Radmilo Budečević, na trenerskoj klupi Fudbalskog kluba „Zeka Buljubaša“ iz Ravnja dočekao je pedesetu godišnjicu svog fudbalskog rada. Kao čovek svestrane stvaralačke energije Radmilo je ostavio upečatljiv trag u svetu privrede, obrazovanja i sporta, a naročito u doprinosu lokalnoj zajednici. Malo je pozitivnih priča iz Ravnja, pa i čitave posavske Mačve ispričano poslednjih nekoliko decenija, a da Radmilo Budečević nije bio njihov inicijator, u najmanju ruku akter. Među temama o kojima sa Radmilom satima možete razgovarati izdvajaju se fudbal i priča više o dvovekovnoj istoriji njegovog ustaničkog sela. Budečević je petnaestak poslednjih godina na čelu Mesne zajednice Ravnje, a svoja politička angažovanja uvek je podređivao interesima zajednice i realizaciji opštekorisnih projekata. Ovaj svršeni oficir Jugoslovenske narodne armije, predavač na Vojnoj akademiji, magistar ekonomije i privrednik autor je stalne muzejske postavke, spomen sobe posvećene istoriji Ravnja, ali i jedinstvene monografije, svojevrsnog priručnika o tome kako se formira fudbalski klub i šta podrazumeva pravilan rad sa igračima od njihovih prvih fudbalskih koraka. Ekipa „Zeke“ koju predvodi trenutno je druga na prvenstvenoj tabeli zapadne grupe sremske međuopštinske lige sa realnim šansama da se naredne sezone nađe u višem, sremskoligaškom rangu. Iz nekoliko izjava datih našem nedeljniku nameće se zaključak kako su uporan rad, konstantno učenje i disciplina fudbalski i životni moto Ravnjanca rođenog 1947. godine. U zlatno doba beogradskog „Partizana“ – davnih „sedamdesetih“, kao deo klupske uprave učio je od najvećih legendi jugoslovenskog fudbala i „crno-bele“ fudbalske škole. Šira javnost Budečevića prepoznaje kao čoveka koji je najbitniji deo radne karijere proveo na čelu giganta mitrovačke i nekadašnje jugoslovenske privrede – Brodogradilišta „Sava“ u Mačvanskoj Mitrovici.
Sa željom da se kao penzioner više posveti svojoj porodici i selu, pre nekoliko godina „digao je ruke“ od fudbala. Na žalost, mnoge deonice životnog puta Radmila Budečevića pratile su izazovi, opstrukcije i teškoće. Poslednja od njih bila je velika porodična tragedija, kada je u pandemiji korona virusa februara 2021. godine izgubio sina. Utučen velikim bolom koji se protokom vremena nije umanjio, sa namerom da – koliko je moguće „skrene misli“, pre nešto više od dve godine prihvatio je jednoglasni poziv momaka iz Ravnja da preuzme stručni rad u seoskom fudbalskom klubu.
– Moram da kažem da sam od malena veoma vezan za svoje rodno selo. Možda nekima to zvuči čudno i ne mogu da razumeju, ali ja sam još u mladalačkim i školskim danima govorio sebi da ću ako nekad budem u prilici, uvek pomagati svom selu. Ne krijem, a to dobro znaju moji ukućani i supruga, da sam više voleo da uradim nešto za svoje selo, nego za svoju kuću, kaže na početku razgovora Radmilo Budečević.
Ništa nije moglo da prekine Radmilovu vezu sa Ravnjem
Daleko od toga da je odlazak u Beograd prekinuo Radmilovu vezu sa voljenim Ravnjem. Svaki vikend provodio je u selu, da bi 1973. godine prvi put prihvatio molbu da kao predsednik preuzme seoski fudbalski klub, osnovan davne 1930. godine. Neuslovno igralište „Zeke Buljubaše“ naspram savskog nasipa u svakom momentu moglo je biti potopljeno.
– Na igralištu su bili golovi od drva isečenih u šumi, a svaka prečka je bila polukriva. Već u zimu nije bilo ni jedne drvene prečke jer su ih za potrebe grejanja vadili i ložili. U primopredaji kluba, kao sav klupski kapital zatekao sam mreže ispletene od žute manile, jednu probušenu kožnu loptu i desetak izbledelih dresova kratkih rukava. Kada sam počeo voditi klub shvatio sam da je ovde kao i u svim seoskim klubovima problem u kontinuiranom radu i treninzima, jer se ekipa formira od nedelje do nedelje. Takav rad svakako ima nedostatke i nesumnjivi limit. Ja sam tih ranih „sedamdesetih“ još bio mlad poručnik, neoženjen i o svom trošku podigao sam kredit od 600.000 dinara. Otišao sam u „Slovenija sport“ gde sam kupio kompletnu opremu za klub i igrače, od trenerki i dresova do lopti, mreža i sportskih torbi, seća se naš sagovornik, pokazujući na novi savremeni fudbalski teren koji raspolaže svim neophodnim sadržajima.
Definitivni povratak u rodno selo 1985. godine i angažovanje u mitrovačkom „Brodogradilištu“ bili su prilika da Radmilo Budečević stečeno trenersko znanje primeni u sopstvenoj kući. Iako je „Zeka“ pod njegovom „palicom” pravio solidne rezultate, Budečević shvata da u postojećim uslovima klub ne može daleko otići. Nabavio je dvadesetak knjiga na engleskom jeziku sa temom – „Kako postati fudbaler?“ Ubrzo je kupio tridesetak šortseva, majica i nekoliko lopti koje je podelio seoskim pionirima. Kroz izvesno vreme kada su igrači pionirske selekcije kluba navršili 16 godina, od ovih dečaka formirana je ekipa sa kojom je novi trener preskočio nekoliko stepenika i došao do četvrtoligaškog zonskog takmičenja. Zbog reorganizacije lige Ravnjanci nisu uspeli da ostanu u konkurenciji četiri veća kluba sa područja Srema.
Krajem „osamdesetih“ Budečević na godinu dana odlazi u Salaš gde je imao dobru ekipu sa nedovoljno dobrim radnim navikama. Pored fudbala, posvetio se negovanju kulture sećanja na slavne ustanike i istoriju svog sela. Rezigniran nekorektnim seoskim pričama nezadovoljnih pojedinaca na račun organizovanja manifestacije „Zekini dani“ sredinom devedesetih godina Budečević napušta klupu „Zeke“ i preuzima „Podrinje“ koje je 1995. bilo pretposlednja ekipa međuopštinske lige. Slično kao i u svom seoskom klubu, za svega tri godine ekipa iz Mačvanske Mitrovice, prosečnog uzrasta od dvadesetak godina, bila je druga u Vojvođanskoj fudbalskoj ligi. Bombardovanje i dva neplanirana poraza zaustavili su ih na putu u srpskoligaški rang. Posle kratkog „izleta“ u Noćaju posle 2000. godine i vremena provedenog u upravi mitrovačkog „Srema“ Radmilo Budečević ponovo je aktivan u ravnjanskom klubu iz koga faktički – gde god da je bio, nikad nije ni odlazio. U najtežoj situaciji koja ga je snašla u životu podržao je želju telentovane generacije mladih Ravnjanaca da ih iz donjeg dela međuopštinekog prvenstva približi konkurenciji za viši takmičarski rang. Od ovog cilja, trenutno ih deli još jedna prolećna sezona. Iza Radmilovog angažovanja ostao je dobar deo fudbalske infrastrulture severne Mačve, naročito novi stadioni „Zeke Buljubaše“ i „Podrinja“.

Siromašan dečak koji je rastao bez majke obolele od tuberkuloze koja je rano preminula, od svoje četvrte-pete godine aktivno je privređivao radeći poljoprivredne poslove i čuvajući brojnu stoku. Nakon završetka osnovnog i srednjeg obrazovanja, sa izvesnim zakašnjenjem upisuje Vojnu akademiju. Školovanje na najvišoj vojnoj školi završava kao prvi u klasi, što ga je dovelo u privilegovan status da može da bira zanimanje u pripremi za visoki čin generala ili funkciju vojnog atašea. Uporni Budečević nije se zadovoljio stečenim znanjem pa je posle vojnih studija završio beogradski Ekonomski fakultet na kome je i magistrirao. Sa dva unapređenja i odlikovanja predsednika Tita, dve godine proveo je u pančevačkom Centru bezbednosti, da bi u činu majora čitavih petnaestak godina bio predavač ekonomskih predmeta na Vojnoj akademiji. Pošto je bio nezadovoljan mnogim negativnim pojavama u tadašnjoj JNA, na iznenađenje mnogih odlučio je da prekine perspektivnu karijeru i 1985. godine napustio je vojsku. Skromna želja da postane običan referent i da se bavi pčelarstvom već tada je ukazala na čoveka čvrstih stavova i ličnih uverenja od kojih nije odstupao u mnogim odsutnim trenucima ličnog života i privredne karijere.

Radmilov boravak u Beogradu i život na Vojnoj akademiji na čudan način vezali su ga za sport. Oduvek je voleo fudbal, a kako je smatrao da nema dovoljno talenta za vrhunskog igrača, okrenuo se trenerskom pozivu uprkos tome što je u studentskim danima bio vrhunski skakač u vis i do povrede ligamenata, atletski rekorder Akademije. Uprava najelitnije vojne škole zadužiće ga 1972. godine da među 1000 pitomaca selektira fudbalsku ekipu koja bi se takmičila u univerzitetskoj ligi gde je svaki fakultet imao svoju ekipu u koju bi ulazili i igrači prvoligaških klubova poput „Zvezde“ ili „Partizana“. Izabranici Radmila Budečevića bili su tri godine šampioni, a daleko od toga da su njihovi rezultati bili slučajnost. Novopečeni trener i ovaj poziv shvatio je ozbiljno, proučavajući raspoloživu literaturu i usavršavajući svoje znanje. U tome mu je svakako pomoglo članstvo u najvišoj upravi „Partizana“. Kao uzornog pitomca i potencijalno kvalitetnog saradnika, jedna od asistentkinja preporučila ga je svom suprugu – Bošku Todoroviću, tada trećem čoveku beogradskog kluba. Radmilo je bio je takav navijač „Partizana“ da posle izgubljenih utakmica „crno belih“ nije mogao da večera.
Današnji i nekadašnji fudbal nisu dva ista sporta
Trenerski posao prilično je kompleksan i po Budečevićevim rečima traži mnogo znanja iz raznih oblasti, od fudbalske taktike i igre do psihologije i anatomije. U Radmilovom domu jedna prostorija puna je trenerskih knjiga. Kako sam reče – “toliko ih je da u traktorsku prikolicu ne mogu stati“. Svako putovanje u inostranstvo u svojstvu direktora brodogradilišta koristio je za nabavku fudbalske literature. Uveren je da se ovaj sport menja iz dana u dan, pa se fudbal danas, po njegovim rečima, već značajno razlIkuje od fudbala pre deset i više godina. O jednostavnosti i efikasnosti fudbalske igre na kojoj bazira svoje trenersko opredeljenje slušao je od od čuvenog „Partizanovog“ trenera Antea Mladinića koji je jedne godine zajedno sa trenerima Matekalom i Šoškićem vodio ekipu na pripreme u Makarsku. Kada je video kako mladi Budečević hvata i zapisuje beleške sa treninga, rekao mu je da to uzaludan posao jer su u fudbalu važne samo dve stvari – oduzeti loptu i dati gol, odnosno pokriti protivničke igrače kad imaju loptu i uspešno pronaći svoje saigrače kad je lopta u tvom posedu. Zastupa ideju brzog i modernog fudbala, sa presingom na protivničkim igračima i što manje dodira sa loptom.
– Na mojim treninzima je pravilo da nema više od dva dodira s loptom. Nekadašnji i sadašnji fudbal nisu dva ista sporta, samim tim i treninzi su drugačiji. Danas su oni intenzivniji i kraći sa puno trčanja, sprinta i brzog razmišljanja, jer igrač koji danas primi loptu a ne zna šta će sa njom da uradi, teško može da postane dobar fudbaler, tvrdi Radmilo Budečević.

Posle rada u klupskim komisijama gde su vodeći ljudi uočili rad talentovanog dvadesetdevetogodišnjeg Ravnjanca, 1977. godine ulazi Izvršni odbor jednog od klubova „velike četvorke“. Među 11 članova tog tela bio je predstavnik uglednih društveno-sportskih radnika.
– Brzo sam preuzeo neke odgovorne dužnosti, kao što je bila Komisija za članstvo, čiji sam postao predsednik. Po uzoru na velike evropske klubove „Real“ i „Barselonu“ imao sam ambiciju da formiram veliku navijačku armiju. Za nekih par godina formirali smo 110 klubova prijatelja kluba u mnogim mestima bivše Jugoslavije, naravno i u Sremskoj Mitrovici. Sa odabranim igračima i funkcionerima „Partizana“ širom zemlje organizovali smo „crno-bele večeri“ a vremenom su prijatelji kluba dobili svoja istaknuta mesta u Skupštini i upravljanju klubom, kaže Budečević koji je u skladu sa svojim shvatanjem značaja znanja i obrazovanja realizovao ideju da zainteresovani igrači „Partizana“ koji su u ono vreme tek sa 28 godina odlazili u inostranstvo, steknu visoko ili više obrazovanje. U tom pravcu oformljena je Komisija za osposobljavanje igrača za životni poziv. Ovu komisiju naš sagovornik vodio je do odlaska iz kluba. Pomogao je mnogim fudbalskim imenima poput Bjekovića, Zalada, Klinčarskog ili Vukotića, na čemu su mu uvek bili zahvalni. Uspeh ove Radmilove ideje značajan je i zbog činjenice da joj je većina trenera pružala otpor, smatrajući da će igrači zbog visokoškolskih obaveza izgubiti fokus ka fudbalu i redovnim treninzima.
Dejan Mostarlić

Projekat „SPORT ZA SVE: Mitrovica grad šampiona“ sufinansira Grad Sremska Mitrovica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.