Потреба за вођом и слобода његовог вређања

Знатан део српских медија поново је актуелизовао тему Србије под јаким вођом. Тачније, тема се никада и не повлачи: ако је „Србија против насиља” у пуном замаху, захтев свих захтева је Вучићево напуштање функције, а у време сезонског слабљења протеста медији прелазе на „независна” разматрања о назадности институције јаког вође. Најчешћа питања новинара, која наступају као тзв. „редакцијска питања”, гласе: може ли се Србија покренути, ваљда у напредак, под ауторитарним вођом који све контролише и гуши, који се у све меша и о свему непосредно брине прескачући институције, који непрекидно нешто подстиче а нешто спутава, нешто хвали а нешто багателише, вазда изван уставних председничких дужности и у узурпацији владиних надлежности, латентно у издаји Косова и, што је најгоре, у диктаторски узапћеној слободи медија.

Узгред, никада и нигде ни један једини диктатор није тако описиван у медијима у условима укинуте слободе медија. Има у Србији још активних новинарских каријера започетих у време Брозове Југославије, има много живих сведока о репресији коју је изазивала и најбенигнија, прикривена, критика вође. Новинари са критичким поривом пазили су да у критици појава и процеса заобићу вођу, а неки су се сналазили тако што су својој критици моћних људи и појава додавали став да исти нису на Титовом путу. И преживљавали на тој домишљатости.

У данашњој Србији потпуно је излишно овакво довијање. Председника Србије можеш до миле воље не само критиковати него и вређати, можеш му и претити судбином Чаушескуа и Гадафија. Нећеш бити ни кривично гоњен, ни парнично тужен, чак ћеш и положити испит из слободе и храбрости ако пљунеш на њега.

Оваква иницијација храброг новинара требало је да буде устоличена као светиња, као обрезивање дечака, али се распала услед неограничене слободе  вређања председника.

Ако новинарство ишта треба да замери Вучићу, то је потпуно уништење дипломе за новинарску храброст: сви који су положили пљунувши на најјачега испаде да нису положили. Испаде да је у Србији теже увредити и оклеветати председника месне заједнице, јер ће овај тужити за клевету, Вучић неће сигурно.

Шта уради, председниче, од најтежег испита новинарске храбрости! За шта, јадни, сада да се ухватимо да би смо „положили”? Да ударимо на Пендаревског? Лишио си, председниче, српско новинарство најважнијег испита из храбрости. Како сада да „дипломирамо” ако по теби можемо да тучемо као по врећи за ударање? Учинио си да је новинару потребно више храбрости да те обиђе и пусти да радиш како ти се чини да грађани воле, са много доказа да си у праву.

Али, да уважимо расправу о феномену вође која је, макар и непринципијелно, зановљена у медијима. Модерни српски социолози и други промислиоци феномен обожавања вође у Србији са лакоћом приписују азијатско-комунистичком менталитету, насупрот слободарској смењивости лидера којој нагиње западњачки менталитет. Сасвим је могуће да је наклоњеност вођи делимично и менталитетско питање, али овакво испољавање менталитета није дошло из генетике већ из пуке потребе да се јединством нације одрже њени изгледи на опстанак.

Србији никада није допуштен дужи временски период мира и слободног развоја, у коме би се српски менталитет „излечио” од потребе за вођом и у коме би се стекли услови за мирнодопску и демократску смењивост лидера. Данас је то Србији допуштено колико и у њеном турском времену.

Када се данас у Србији каже да нам не треба ауторитет који земљу уједињује, то значи да је независност државе небитна.

Феномен Вучића није настао само из политичког талента Вучића Александра, већ и из колективног инстинкта  народа за самоодбрану. Колективни осећај угрожености рађа потребу за вођом, баш како се догађа у Русији, Мађарској, Републици Српској, Нигеру.

Ако из разматрања овог феномена искључимо осећај угрожености, феномен Вучића може се излагати и озбиљној интелектуалној критици, што се у Србији и догађа. Али, та критика мора да има кочницу која је задржава да се не примакне амбису неслоге и хаоса, кочницу која се, на срећу, такође догађа.