Potreba za vođom i sloboda njegovog vređanja

Znatan deo srpskih medija ponovo je aktuelizovao temu Srbije pod jakim vođom. Tačnije, tema se nikada i ne povlači: ako je „Srbija protiv nasilja” u punom zamahu, zahtev svih zahteva je Vučićevo napuštanje funkcije, a u vreme sezonskog slabljenja protesta mediji prelaze na „nezavisna” razmatranja o nazadnosti institucije jakog vođe. Najčešća pitanja novinara, koja nastupaju kao tzv. „redakcijska pitanja”, glase: može li se Srbija pokrenuti, valjda u napredak, pod autoritarnim vođom koji sve kontroliše i guši, koji se u sve meša i o svemu neposredno brine preskačući institucije, koji neprekidno nešto podstiče a nešto sputava, nešto hvali a nešto bagateliše, vazda izvan ustavnih predsedničkih dužnosti i u uzurpaciji vladinih nadležnosti, latentno u izdaji Kosova i, što je najgore, u diktatorski uzapćenoj slobodi medija.

Uzgred, nikada i nigde ni jedan jedini diktator nije tako opisivan u medijima u uslovima ukinute slobode medija. Ima u Srbiji još aktivnih novinarskih karijera započetih u vreme Brozove Jugoslavije, ima mnogo živih svedoka o represiji koju je izazivala i najbenignija, prikrivena, kritika vođe. Novinari sa kritičkim porivom pazili su da u kritici pojava i procesa zaobiću vođu, a neki su se snalazili tako što su svojoj kritici moćnih ljudi i pojava dodavali stav da isti nisu na Titovom putu. I preživljavali na toj domišljatosti.

U današnjoj Srbiji potpuno je izlišno ovakvo dovijanje. Predsednika Srbije možeš do mile volje ne samo kritikovati nego i vređati, možeš mu i pretiti sudbinom Čaušeskua i Gadafija. Nećeš biti ni krivično gonjen, ni parnično tužen, čak ćeš i položiti ispit iz slobode i hrabrosti ako pljuneš na njega.

Ovakva inicijacija hrabrog novinara trebalo je da bude ustoličena kao svetinja, kao obrezivanje dečaka, ali se raspala usled neograničene slobode  vređanja predsednika.

Ako novinarstvo išta treba da zameri Vučiću, to je potpuno uništenje diplome za novinarsku hrabrost: svi koji su položili pljunuvši na najjačega ispade da nisu položili. Ispade da je u Srbiji teže uvrediti i oklevetati predsednika mesne zajednice, jer će ovaj tužiti za klevetu, Vučić neće sigurno.

Šta uradi, predsedniče, od najtežeg ispita novinarske hrabrosti! Za šta, jadni, sada da se uhvatimo da bi smo „položili”? Da udarimo na Pendarevskog? Lišio si, predsedniče, srpsko novinarstvo najvažnijeg ispita iz hrabrosti. Kako sada da „diplomiramo” ako po tebi možemo da tučemo kao po vreći za udaranje? Učinio si da je novinaru potrebno više hrabrosti da te obiđe i pusti da radiš kako ti se čini da građani vole, sa mnogo dokaza da si u pravu.

Ali, da uvažimo raspravu o fenomenu vođe koja je, makar i neprincipijelno, zanovljena u medijima. Moderni srpski sociolozi i drugi promislioci fenomen obožavanja vođe u Srbiji sa lakoćom pripisuju azijatsko-komunističkom mentalitetu, nasuprot slobodarskoj smenjivosti lidera kojoj naginje zapadnjački mentalitet. Sasvim je moguće da je naklonjenost vođi delimično i mentalitetsko pitanje, ali ovakvo ispoljavanje mentaliteta nije došlo iz genetike već iz puke potrebe da se jedinstvom nacije održe njeni izgledi na opstanak.

Srbiji nikada nije dopušten duži vremenski period mira i slobodnog razvoja, u kome bi se srpski mentalitet „izlečio” od potrebe za vođom i u kome bi se stekli uslovi za mirnodopsku i demokratsku smenjivost lidera. Danas je to Srbiji dopušteno koliko i u njenom turskom vremenu.

Kada se danas u Srbiji kaže da nam ne treba autoritet koji zemlju ujedinjuje, to znači da je nezavisnost države nebitna.

Fenomen Vučića nije nastao samo iz političkog talenta Vučića Aleksandra, već i iz kolektivnog instinkta  naroda za samoodbranu. Kolektivni osećaj ugroženosti rađa potrebu za vođom, baš kako se događa u Rusiji, Mađarskoj, Republici Srpskoj, Nigeru.

Ako iz razmatranja ovog fenomena isključimo osećaj ugroženosti, fenomen Vučića može se izlagati i ozbiljnoj intelektualnoj kritici, što se u Srbiji i događa. Ali, ta kritika mora da ima kočnicu koja je zadržava da se ne primakne ambisu nesloge i haosa, kočnicu koja se, na sreću, takođe događa.