Kako zaustaviti ideologiju protiv rađanja

Piše Dragorad Dragičević

Država koja se trudi da dostigne finansijsku moć za lečenje retkih bolesti u dece trebalo bi, ako sve bude kao u modelu zakona o rodnom identitetu, da bude na raspolaganju da finansira odstranjivanje i našivanje polnih organa osoba koje su društvenim podsticajima samospoznale da nisu onakve kakvim ih je majka rodila.

Početkom jula je predsednik Aleksandar Vučić sa neskrivenom radošću oteo od statističara i prvi saopštio da se u Srbiji 2022. rodilo 62.700 živorođene dece, što je za 520 dece više nego 2021. godine, čime je preokrenut trend pada koji traje više od 40 godina.

Ako bi se trend održao, predsednikova objava značila bi da se u Srbiji događa prekretnica, važnija od svih investicija zbirno u njegovom vaktu. Rast investicija, zarada, penzija i BDP omogućava lakši život živućim građanima, ali samo rast rađanja dece zaustavlja nestajanje naroda i države.

Zato je teško razumljivo, iako objašnjivo, da srpska vlada, nesumnjivo zaslužna za trend iz predsednikove radosne objave, dopušta procese koji obeshrabruju i demotivišu zajednicu muškarca i žene. Njeno Ministarstvo za ljudska i manjinska prava mora pred Ustavnim sudom da brani Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji je, kao prvi u setu zakona iz dženderizacije Srbije, uveo tzv. rodno osetljivi jezik. Kažemo uveo jer je to, ako ga Ustavni sud blagoslovi, gotova stvar, stupa na snagu sledeće godine. Srpska vlada ga je 2021. progurala u Narodnoj skupštini u trećem pokušaju, 2015. i 2018. morala je, zbog otpora u SPC, Matici srpskoj i svim srbističkim katedrama, da ga povuče.

Donekle je moramo i razumeti, jer je država Srbija odlukom Narodne skupštine 2013. godine, na predlog vlade premijera Ivice Dačića, usvojila Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, u koju je prvi put u međunarodnom pravu upakovana diskriminacija na osnovu roda, i to sa stavom, preciziranim u članu 3, da „rod” označava društveno određene uloge, ponašanja, aktivnosti i atribute, koje dato društvo smatra prikladnim za žene i muškarce. Time je Srbija prihvatila da pol nije biološka kategorija, duboko ukorenjena u kulturi, veri i nauci, već društveni konstrukt koji osoba može da bira bez obzira na to da li je rođena kao žensko ili muško.

Premijer iz 2013. Ivica Dačić mogao bi da objasni da li je Srbija tada previdela zamku u članu 3, stav C, jer je zadržala rezerve u nekim odredbama Konvencije ali ne i u vezi sa definicijom roda. Deset evropskih država još nisu ratifikovale konvenciju. Hrvatska je, na primer, u mukama ozakonila konvenciju tek 2018, upravo zbog otpora u crkvi i kulturi, Mađarska je odbacila ratifikaciju sa četiri petine glasova u parlamentu, a domaćin konvencije Turska potpuno je istupila iz ugovora.

Kako god da se objasni ovaj entuzijazam Srbije, sada se ne može nazad bez političkih posledica na „evropskom putu”. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava već je u poslu oko pripreme zakona o istopolnim zajednicama, a pred njim je već od 2021. godine, zvanično predat od strane poslaničke grupe LSV i LDP, model zakona o rodnom identitetu. Nevladina organizacija Geten počela je 2022. kampanju za usvajanje ovog zakona. Oba zakona će svakako biti usvojeni, jer proizilaze iz Zakona o ratifikaciji Istambulske konvencije. Najpre će biti odbijeni, možda i po dva puta, zavisno od snage protesta, ali će na kraju biti usvojeni.

O kakvoj je materiji reč, svedoči citat iz člana 6. modela zakona o rodnom identitetu: „Transrodna osoba ima pravo na sve potrebne medicinske i estetsko-korektivne mere kojima se otklanja nesklad između njenog biološkog pola i rodnog identiteta iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa propisima kojima se uređuju zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje.” Država koja se trudi da dostigne finansijsku moć za lečenje retkih bolesti u dece trebalo bi, ako sve bude kao u modelu zakona o rodnom identitetu, da bude na raspolaganju da finansira odstranjivanje i našivanje polnih organa osoba koje su društvenim podsticajima samospoznale da nisu onakve kakvim ih je majka rodila, trebalo bi da kroz zdravstveni sistem omogućava deci hormonske terapije radi pripreme za potonju promena pola i da kroz obrazovni sistem finansira edukaciju mladih o najvišoj vrednosti ljudskog roda, o slobodi individualnog istraživanja seksualnosti.

Ne može se naša država osumnjičiti da je oduševljena inženjeringom koji razgrađuje njenu kulturu, veru i tradiciju. Država, posle ozakonjena rodno osetljivog jezika, odmah je usvojila Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma u kome se, u članu 2, kaže: „Srpskim jezikom, u smislu ovog zakona, smatra se standardizovani tip srpskog jezika, kao sredstvo i opšte dobro nacionalne kulture.”

Srpski jezik je, kaže srpska država, upavo standardizovani tip srpskog jezika. A to je upravo onaj jezik čije je nasilno menjanje predviđeno Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, odredbom u članu 37. o rodno osetljivom jeziku.

Ono što smo pokvarili jednim zakonom odmah smo popravili drugim. Nije isključeno da ćemo tako učiniti i nakon neizbežnih usvajanja zakona o istopolnim zajednicama i zakona o rodnom identitetu.
Ona radosna vest sa početka ovog teksta o porastu rađanja dece rečito govori da predsednik nije u dilemi o konačnoj meri napretka Srbije i kako se „preskače užasni krug nesreće, ratova i sukoba”. Potrebno je jednostavno, čak i po ceni spoticanja na „evropskom putu”, zaustaviti sve što je protiv porodice i rađanja.