Osveta neprihvaćenog svetlonosca

Uspeh u politici meri se popularnošću političara, odnosno njegovog političkog programa. Ne postoji algoritam koji će opovrgnuti popularnost kao sredstvo za merenje uspešnosti političkog programa. Ideja koju političar nudi može biti i genijalna, može imati i vrhunske recenzije od kredibilnih autoriteta, ali joj to ne garantuje uspešnost ako izostane široka prihvaćenost, ako ne stekne popularnost.

To znači samo jedno. Ideja neće steći popularnost ako nije zasnovana na težnjama većine. To, dalje, znači da političar koji hoće da bude uspešan mora da poznaje biće svoga naroda i njegovo istorijsko i kulturno iskustvo i da uvažava njegove civilizacijske prioritete. Neće imati nikakavih izgleda na uspeh ako se na njegovu „veliku ideju” ne odaziva civilizacijsko biće njegovog naroda. Kad kažemo civilizacijsko, mislimo na genetsko, istorijsko, kulturno i verno nasleđe.

Srpska prozapadna opozicija postigla je najveći uspeh oktobra 2000. godine, kada je njena ideja obećavala dubinski raskid sa komunizmom, uljezom u civilizacijskom biću Srbije. Problem je nastao na raskršću na kome je ideja preduzela da, nakon oslobađanja Srbije od civilizacijskog uljeza, menja i samo civilizacijsko biće Srbije. Uzgred, ima smelih indicija da je Zoran Đinćić uklonjen upravo kao smetnja koja je razumevala suštinu civilizacijskog bića Srbije i koja je predstavljala potencijalnu prepreku za brze promene u biću srpskog naroda, ali to je neka druga tema.

Isterana na čistinu i lišena popularnosti, prozapadna ideja u Srbiji usvojila je stav uvređenog svetlonosca koji se sveti Srbima za odbijanje njegovog dara.

Naime, šta je drugo, ako nije osveta, tvrdnja da se u Srebrenici dogodio genocid? Ako se tamo dogodio genocid i ako su počinioci Srbi, onda su Srbi genocidan narod. Iako je međunarodna komisija, sastavljena od istoričara, pravnika i forenzičara, našla da je bilo teškog zločina ali ne i genocida, srpska prozapadna opozicija zauzela je bošnjački i prozapadnjački stav o postojanju genocida, samo zato što je pristrasni krivični sud, presuđujući pojedincima, imenovao njihov zločin genocidom.

Srpska prozapadna opozicija svakako zna da takvim stavom neće osvojiti glasače u Srbiji, pa preostaju samo dva načina da se izbor ovakvog stava shvati. Prvi, da se zauzeti stav na neki nevidljiv način isplati srpskoj prozapadnoj opoziciji, treba odmah odbaciti da nas ne bi odveo u neprihvatljivo spekulisanje. Drugi, da se izborom stava o genocidu srpska prozapadna opozicija sveti većini građana Srbije za odbijanje njenog svetlonosnog dara, posredno je bezmalo dokazan odsustvom empatije prema građanima, ispoljenim  kroz blokade saobraćajnica, ometanje infrastrukturnih poslova, zahtevom za ukidanje srećne televizije, elitističkom nadmenošću i sličnim.

Stav srpske prozapadne opozicije o zločinu u Srebrenici obrazložen je uzvišenom potrebom da Srbija preuzimanjem odgovornosti uđe u katarzu, da se preporodi kroz samoispaštanje. Time je srpska prozapadna opozicija preuzela bošnjački i zapadnjački narativ, do njegovog poslednjeg slova, a to znači ne pominjati da su bošnjački i srpski zločini u Podrinju približno jednaki.

Dan nakon do neba nabijene osećanjima komemoracije u Srebrenici, turska vladajuća Stranka pravde i razvoja i njen koalicioni partner Stranka nacionalističkog pokreta odbacile su parlamentarni predlog da Turska prizna zločin u Srebrenici kao genocid. Čak i za državu koja je istorijski pokrovitelj bošnjačkog entiteta i etniteta i koja je „prihvatila Bosnu u amanet od Alije Izetbegovića”, nešto nije u redu sa narativom o zločinu u Srebrenici, ali srpska prozapadna opozicija drži da je sve u redu.

Ako političar hoće da bude uspešan mora prethodno da postane popularan. Mora da u svoj program ugradi težnje i brigu za njih. On nipošto neće praviti program katarze, uinat istorijskim, kulturnim i verskim težnjama i činjenicama. Od političara se ne očekuje da bude svetlonosac i da izvodi dubinske promene na biću svoga naroda već da radi za njegove težnje i potrebe. Istorija je puna neizmernih stradanja naroda pod uzvišenim ciljem preporoda kroz katarzu, puna je njegovog unazađivanja svetlonosačkim poduhvatima i njegovog sporog vraćanja na sopstveni civilizacijski kolosek.