Освета неприхваћеног светлоносца

Успех у политици мери се популарношћу политичара, односно његовог политичког програма. Не постоји алгоритам који ће оповргнути популарност као средство за мерење успешности политичког програма. Идеја коју политичар нуди може бити и генијална, може имати и врхунске рецензије од кредибилних ауторитета, али јој то не гарантује успешност ако изостане широка прихваћеност, ако не стекне популарност.

То значи само једно. Идеја неће стећи популарност ако није заснована на тежњама већине. То, даље, значи да политичар који хоће да буде успешан мора да познаје биће свога народа и његово историјско и културно искуство и да уважава његове цивилизацијске приоритете. Неће имати никакавих изгледа на успех ако се на његову „велику идеју” не одазива цивилизацијско биће његовог народа. Кад кажемо цивилизацијско, мислимо на генетско, историјско, културно и верно наслеђе.

Српска прозападна опозиција постигла је највећи успех октобра 2000. године, када је њена идеја обећавала дубински раскид са комунизмом, уљезом у цивилизацијском бићу Србије. Проблем је настао на раскршћу на коме је идеја предузела да, након ослобађања Србије од цивилизацијског уљеза, мења и само цивилизацијско биће Србије. Узгред, има смелих индиција да је Зоран Ђинћић уклоњен управо као сметња која је разумевала суштину цивилизацијског бића Србије и која је представљала потенцијалну препреку за брзе промене у бићу српског народа, али то је нека друга тема.

Истерана на чистину и лишена популарности, прозападна идеја у Србији усвојила је став увређеног светлоносца који се свети Србима за одбијање његовог дара.

Наиме, шта је друго, ако није освета, тврдња да се у Сребреници догодио геноцид? Ако се тамо догодио геноцид и ако су починиоци Срби, онда су Срби геноцидан народ. Иако је међународна комисија, састављена од историчара, правника и форензичара, нашла да је било тешког злочина али не и геноцида, српска прозападна опозиција заузела је бошњачки и прозападњачки став о постојању геноцида, само зато што је пристрасни кривични суд, пресуђујући појединцима, именовао њихов злочин геноцидом.

Српска прозападна опозиција свакако зна да таквим ставом неће освојити гласаче у Србији, па преостају само два начина да се избор оваквог става схвати. Први, да се заузети став на неки невидљив начин исплати српској прозападној опозицији, треба одмах одбацити да нас не би одвео у неприхватљиво спекулисање. Други, да се избором става о геноциду српска прозападна опозиција свети већини грађана Србије за одбијање њеног светлоносног дара, посредно је безмало доказан одсуством емпатије према грађанима, испољеним  кроз блокаде саобраћајница, ометање инфраструктурних послова, захтевом за укидање срећне телевизије, елитистичком надменошћу и сличним.

Став српске прозападне опозиције о злочину у Сребреници образложен је узвишеном потребом да Србија преузимањем одговорности уђе у катарзу, да се препороди кроз самоиспаштање. Тиме је српска прозападна опозиција преузела бошњачки и западњачки наратив, до његовог последњег слова, а то значи не помињати да су бошњачки и српски злочини у Подрињу приближно једнаки.

Дан након до неба набијене осећањима комеморације у Сребреници, турска владајућа Странка правде и развоја и њен коалициони партнер Странка националистичког покрета одбациле су парламентарни предлог да Турска призна злочин у Сребреници као геноцид. Чак и за државу која је историјски покровитељ бошњачког ентитета и етнитета и која је „прихватила Босну у аманет од Алије Изетбеговића”, нешто није у реду са наративом о злочину у Сребреници, али српска прозападна опозиција држи да је све у реду.

Ако политичар хоће да буде успешан мора претходно да постане популаран. Мора да у свој програм угради тежње и бригу за њих. Он нипошто неће правити програм катарзе, уинат историјским, културним и верским тежњама и чињеницама. Од политичара се не очекује да буде светлоносац и да изводи дубинске промене на бићу свога народа већ да ради за његове тежње и потребе. Историја је пуна неизмерних страдања народа под узвишеним циљем препорода кроз катарзу, пуна је његовог уназађивања светлоносачким подухватима и његовог спорог враћања на сопствени цивилизацијски колосек.