SA DRAGANOM KRSTIĆEM PREDSEDNIKOM I TRENEROM ŽRK „SREM“ PRIČALI SMO O NJEGOVOM SPORTSKOM RADU I AKTUELNIM USPESIMA ŽENSKOG GRADSKOG RUKOMETA

Pola veka poklonjenih mitrovačkom rukometu

Dobri trenuci mitrovačkog ženskog rukometa traju poslednjih nekoliko godina. U Ženskom rukometnom klubu „Srem“ smatraju da rezultati dolaze kao posledica kontinuiranog stručnog i organizacionog rada. Kako u osnovi mnogih dobrih rezultata stoje pojedinci, njihove vizije i angažovanja, zamolili smo Dragana Krstića da sa aspekta jednog od tvoraca današnje rukometne priče, sa čitaocima „M novina“ podeli svoju ličnu i profesionalnu sportsku priču. Krle, kako ga sugrađani uglavnom znaju, dočekaće naredne godine vredan jubilej –  50 godina u rukometu. Ovde je prošao gotovo sve – od igrača, sekretara, sportskog direktora i direktora do predsednika kluba. Jedno vreme bio je sudija, delegat i kontrolor. Kroz šalu tvrdi da jedino što nije mogao raditi jeste posao medicinskog radnika. Kroz Krletovu saradnju sa sadašnjim trenerima Dušanom Drčom i Sašom Kojovićem mitrovački ženski klub dospeo je do stabilnog  drugoligaškog statusa, odakle pogled itekako „puca“ ka društvu A Superligaša. Svega nekoliko sekundi meča na samom kraju prošle sezone delilo je „Sremice“ od ulaska u elitnu rukometnu ligu Srbije. Poklonici sporta u Mitrovici  već su navikli na zapažene rezultate sve tri uzrasne kategorije – mlađih pionirki, pionirki i kadetkinja. Devojke uzrasta do 16 godina bile su prošle godine  šampionke Srbije i Vojvodine, a ove sezone kao najbolje u pokrajini ponovo će igrati na završnom turniru državnog prvenstva. Ekipa igračica do 14 godina dominantna je u svojoj ligi, kao i devojčice do 12 godina koje su u vrhu tabele i takođe će zaigrati na državnom prvenstvu. U svim takmičarskim kategorijama „Srema“ registrovano je oko 45 rukometašica.

– Naša seniorska ekipa trenutno je između trećeg i četvrtog mesta na tabeli Super B lige.  Ostalo je još šest kola i svakako će do kraja  biti neizvesno. Mi ni prošle godine nismo imali neke velike ambicije ali nam je u Kikindi falilo bezmalo 10 sekundi, ili jedan faul da uđemo u A Superligu. Nemamo imperativ da odmah uđemo u najbolju ligu, već idemo postepeno, pa kad se to i desi, idemo dalje, kaže Dragan Krstić, prvi čovek mitrovačkog kluba.

U ženskom rukometu 22 godine

Krletov ulazak u ženski rukometni klub trebalo je da potraje „dok ne nađemo nekog“. Od tada je prošlo više od 22 godine.

U svet ženskog rukometa Dragan Krstić ulazi 2001. godine. U odnosu na muški rukomet, kaže on, itekako postoje razlike. Ostvarujući ulogu majke, igračice prave neophodni prekid, a često i završavaju karijeru. Mlađe devojke koje u startu ne pokažu rukometni „fanatizam“ sklone su preranom odustajanju. Obuzmu ih savremena tehnologija, telefoni i druga interseovanja a dešavalo se da „odlutaju“, zaljube se i zanemare rukomet, kaže trener Krstić i ukazuje na davnu 1959. godinu kada je u Mitrovici formiran rukometni klub pri „Partizanu“, koji će se početkom sedamdesetih godina pod nazivom „Srem“ podeliti na muški i ženski. U svojoj prvoj takmičarskoj sezoni ženska ekipa „Srema“ osvojila je treće mesto u nekadašnjoj Srpskoj rukometnoj ligi. U sportu koji je u nekim izveštajima s početka „pedesetih“ nazivan „sportskim pastorčetom Sremske Mitrovice“ postepeno je jačao sve popularniji gradski rukometni klub. Pored terena u „Partizanu“ i popularnog  igrališta iza nekadašnje pošte u zgradi Arhiva Srema, rukomet se igrao u mnogim školama u gradu i na selima. U jednoj od tih škola, u selu Kuzmninu, 1974. godine karijeru započinje i naš sagovornik. Kao trinaestogodišnjak, na prvi trening odlazi na poziv nastavnika fizičkog Milivoja Gecića. On je u saradnji sa direktorom škole Perom Ostojićem formirao kuzminski rukometni klub „Graničar“. I pored toga što se bavio fudbalom Krle se ustalio na poziciji levog krila. Sa Kuzmincima je igrao razne nivoe takmičenja, od Sremske do ostalih liga velike Jugoslavije. Prelaskom u Sremsku Mitrovicu zaigrao je za „Mitros“.

– U gradu je „Mitros“ tada bio jedini klub, jer je voljom gradskih otaca 1980. godine „Srem“ ugašen. Tad je rečeno – „muški rukomet u Laćarak, ženski u Mitrovicu“, tako da su sve rukometašice iz Laćarka prešle u „Srem“ a rukometaši iz grada u Laćarak. „Mitros“ je bio fabrički klub  i on je uspešno radio  do 1989. godine kada je ugašen.  U „Mitrosu“ je ostao fudbal, ali ne i rukomet. Tada sam sa grupom saradnika i istomišljenika koji su želeli da u Mitrovici postoji rukometni klub formirli „Sirmium“, koji je bio nadaleko poznat u celoj Jugoslaviji. Marketinškim projektom kojim smo obuhvatili celu Jugoslaviju napravili smo silne pare i sa milion maraka bili najbogatiji klub u državi. Da država nije „otela“ pare hiperinflacijom 1993. godine mi bi danas možda igrali Ligu šampiona, tvrdi Dragan Krstić.

„Sirmium“ je takmičenje počeo kao prvi u tadašnjem petom ligaškom takmičenju,  da bi ubrzo došao do drugoligaškog statusa kao deo četiri ekipe iz Vojvodine, Bosne, i Srbije. Izbijanje rata poremetilo je mnoge planove da bi, po Krstićevim rečima tadašnje mitrovačke vlasti nadležne za sport odlučile da on kao osnivač kluba postane suvišan, nakon čega je „Sirmium“ krajem „devedesetih“ zapao u probleme a ubrzo se i ugasio. Kasnije, kako reče naš sagovornik, isti ljudi koji su ga „pomerili“ iz muškog kluba pozivaju ga početkom 2000-ih da „spašava“ ženski klub „Sremekspres“ koji je, po njegovim rečima posle političkih promena, „ostao na cedilu“. Došavši privremeno da pomogne u radu ovog  kluba, Dragan Krstić je do današnjeg dana, pune 22 godine ostao u ženskom rukometu.

– Moj dolazak u ženski klub trebao je da potraje „dok ne nađemo nekog“. Naravno, nisu našli nikog, jer to nikog ne zanima. I eto, taj moj fanatizam iz godine u godinu sigurno je doprineo  da budemo tu gde smo danas. Treneri Kojović, Drča i ja sjajno funkcionišemo. Mi smo i treneri i stručni štab, Upravni odbor, vodimo računa o opremi, pravimo sendviče, kaže što u šali što u zbilji, Dragan Krstić opisujući nesebičnu posvećenost sebe i svojih saradnika.

Razlika u odnosu na prošla vremena takođe je očigledna. Krle kaže da danas nema dovoljno sportskih i rukometnih  radnika jer  se ljudi „bore za egzistenciju i život“ radeći i po nekoliko poslova u toku dana a nekad su živeli od plate, imali dovoljno vremena i jedva čekali da se posvete sportu ili odu na neki  događaj.

Iza aktuelnih rezultata kluba stoji bar petnaestak godina kontunuiranog rada i pojedinačnih uspeha svake generacije. Iz ovih selekcija izdvojile su se i put jačih liga u zemlji i inostranstvu krenule su mnoge mitrovačke igračice poput Višnje Varge koja je u Sloveniji, Nataše Pavlović koja igra u Franscuskoj, Nataše Savko, Aleksandre Bakše, Tine Paunić, Nataše Ćetković ili Milice Zubović.

Ovu priču „izgurao“ je entuzijazam ljudi okupljenih oko ženskog gradskog rukometa. Naš sagovornik konstatuje da je i pored redovnih promocija rukometa u mitrovačkim školama i rada na terenu, danas teško  „privući“  gradsku decu, jer rukomet je kaže, najkomlikovaniji i najzahtevniji sport sa mnogo trčanja, faulova i potencijalnih povreda, pa u očima roditelja dece drugi sportovi neretko imaju prednost. I pored objektivnih teškoća, Mitrovica je poslednjih godina izrasla u regionalni centar ženskog rukometa, primamljiv za najbolje igračice iz okolnih mesta šidskog i mačvanskog područja. Selekcija igračica u ovom klubu, prema rečima predsednika i trenera Krstića, vrlo je jednostavna, jer klub ne naplaćuje članarinu. Samim tim, nema nikakvih „dugova“ i obaveza da forsira igračice koje nemaju rukometnu „nit“ i perspektivu, što je garancija za selektiranje najboljih u datom trenutku.

D. Mostarlić