MALO IZOŠTRENO

„Hapšenje Putina” u duhu zakona

Kada je na susretu sa nekoliko hiljada građana u Sremskoj Mitrovici Aleksandar Vučić pomenuo šokantnu vest, koja ga „umalo nije oborila s nogu”, o nalogu Međunarodnog krivičnog suda u Hagu da se uhapsi predsednik Rusije Vladimir Putin, masa prisutnih odgovorila je zvižducima. Predsednik je zamolio okupljene da se ne upravljaju prema emocijama, jer ova neverovatna vest ne obećava da će Srbiji, koja nije uvela sankcije Rusiji, biti lakše.

Predsednik će, izvesno je, u narednim susretima sa građanima svakako gledati da izbegne pominjanje čudnog naloga Haškog suda, jer zvižduci sigurno neće izostati. Srbija već dve decenije zviždi sudu koga Srbi doživljavaju ne kao sud pravde već kao sud potrebe Zapada da se u srpskom narodu „pronađe” dovoljno ratnih zločina za opravdanje bombardovanja Srbije 1999.

Međunarodni krivični sud u Hagu, naime, izdao je nalog za hapšenje predsednika Rusije Vladimira Putina i komesarke ruskog predsednika za prava dece Marije Aleksejevne Lvove-Belove, optuživši ruskog lidera da je odgovoran za ratne zločine počinjene u Ukrajini. A ratni zločin Putina i komesarke Lvove-Belove je u „protivpravnoj deportaciji i preseljenju dece sa okupiranih područja Ukrajine u Rusku Federaciju”.

Ovde je nebitno ono što je najbitnije za pravnu snagu optužnice, njena nemoć zbog ruskog neprizavanja Međunarodnog krivičnog suda, kao i kineskog i američkog nepriznavanja, uostalom. Za našu priču bitno je da Haški sud smatra zločinom rusko zbrinjavanje ratne siročadi u regionima koji su se referendumom pripojili Rusiji. Za našu priču važno je da 81 dete ubijeno u bombardovanju Srbije 1999. ne zavređuje kvalifikaciju ratnog zločina. Za našu priču je posebno slikovit slučaj stradanja pola miliona iračke dece usled gladi izazvane zapadnjačkim ekonomskim sankcijama. Državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt, upitana u „slavnom” intervjuu 1996. godine da li je stradanje dece Iraka, inače neuporedivo veće od stradanja dece od atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, vredno ciljeva za koje se njena politika zalaže, Olbrajtova je rekla: „Mislim da je ovo bio veoma težak izbor, ali je cena bila vredna toga.”

Kako se može obrazložiti ovaj, koliko de jure nemoćni toliko de fakto opasni, potez Međunarodnog krivičnog suda, ako je i Zapadu jasno da se njegov statut ne proteže do nadležnosti „hapšenja” Putina? Stvar je u tome što zapadnjačka praksa proteže ovlašćenja, ograničena odredbama zakona, na „duh zakona” ili pravnog akta uopšte. Razvlašćivanje Republike Srpske, na primer, nije moguće po Dejtonskom ugovoru, pa Zapad stoga primenjuje „duh Dejtonskog ugovora”. Razume se, „duh Dejtonskog ugovora”, a „duh” nije ništa drugo do pravno neobavezujući doživljaj, drukčije se doživljava u Republici Srpskoj, ali to se ne računa, računa se kako se „duh” Dejtonskog ugovora doživljava na Zapadu.

Naš zastareli i primitivni pravni sistem nije skrojen da presuđuje bez dokaza. Kada se potpuno prilagodi Zapadu moći će da presuđuje bez dokaza, u duhu zakona!

Predsednika Srbije, bez sumnje, nije uplašila zla sudbina nezaštićenog ruskog predsednika, uplašilo ga je potpuno rušenje mostova za uspostavljanje mira. Ako vodeći lideri Zapada hvale odluku Međunarodnog krivičnog suda, kako će sutra bar preko telefona moći da razgovaraju sa Putinom? Stvar je u tome što više neće ni razgovarati.

I, stvar  je u tome što su brzoprolazni političari skromne popularnosti i lične harizme, koje na vlast ne dovode direktni izbori, kao što su predsednički u SAD ili Rusiji, zaigrali na sigurno na nemogući pad Vladimira Putina, najpopularnijeg i najmoćnijeg čoveka u ruskoj, ne bilo kojoj, istoriji.

Ima više modela opisivanja ovog apsurda. Jedan od njih je toliko morbidan da je bolje praviti se da smo ga usnili, da nije stvaran. Navodno, cilj je da se Rusija dotera do nužde da upotrebi „taktičko nuklearno”. A kada se „taktičko nuklearno” upotrebi jednom, uspostaviće se legitimnost njegove upotrebe sa druge strane. I, vladari iz senke konačno će sredstvom straha izbiti običnom čoveku iz glave svaku misao o slobodi i pravu na izbor bilo čega od vrednosti koje su mu se do sada činile važnim.