DŽUDO KLUB „SIRMIUM“: DRUŽENJA SA LEGENDAMA I NAJBOLJIM TAKMIČARIMA U 55 GODINA DUGOJ ISTORIJI KLUBA

Generacije mitrovačkih džudista koje je kimono „zauvek vezao“

U jubilarnoj godini, kada se obeležava 55 godina postojanja Džudo kluba „Sirmium“ – nekadašnjeg „Tehnologa“, uprava kluba odlučila je da s vremena na vreme u klupskim prostorijama ugosti istaknutije članove i takmičare koji su osvajali najviša državna odličja. Svakako da je među njima na prvom mestu Bora Šućak, legenda kluba i osvajač  državnih prvenstva bivše Jugoslavije. Prvu seniorsku državnu titulu uzeo kao član „Tehnologa“. U društvu velikana kluba protekle nedelje našao se i Željko Topić, svojevremeno juniorski državni prvak pred kojim je bila perspektivna karijera, ali su je omele sankcije i ratna zbivanja s početka devedesetih godina.

Željko Topić – deo jedne od najuspešnijih generacija kluba

Željko Topić je, prema rečima trenera Velimira Vukolića, deo jedne od najuspešnijih generacija takmičara rođene posle 1970. godine. Bio je prvi državni prvak u Veletovoj trenerskoj karijeri. Ta ekipa koju je činilo desetak momaka mogla je krajem osamdesetih i početkom devedesetih u Vojvodini da izgubi jedino od novosadske „Slavije“. Željko Topić je rođen 1972. godine. Danas živi i radi u Švedskoj, a na strunjače Džudo kluba „Sirmium“ kada je u prilici dovodi sina Maksima, talentovanog dečaka, koji je u Švedskoj i okolnim zemljama već započeo takmičarsku karijeru i svakako bi voleo  da se ugleda na oca i njegove trenere. Željko je počeo sa trenerom Šućakom u sali „Popovićeve“ škole. Seća se pune sale dečaka i „zagrevanja“ u vidu slaganja strunjača za trening. Imao je jaku konkurenciju, idealnu za napredovanje. Treneri kažu da je na ovom treninzima „sve prštalo“. Kako je bio dovoljno vredan i posvećen, kao dvadesetogodišnjak, 1992. godine u današnjoj Podgorici osvaja juniorsku titulu u kategoriji do 95 kilograma. Viđen je kao deo reprezentacije za predstojeće Evropsko i Svetsko prvenstvo, međutim, na ovom putu se isprečilo uvođenje sankcija i kriza izazvana ratom što se negativno odrazilo na individualne sportove, tako da se talentovana generacija mitrovačkih džudista „raspala“. Činili su je pored Željka Topića i Saša Bugadžija, Redžep Alimanović, Goran Dudok, Dragoslav Kondić, Danko Pavlović, Dejan Čonjagić,  Damir Korunić, Dejan Tešić, Dušan Borić, Vladimir Drmanović, Dejan Vučković, Dragan i Miladin Maksimović, Aleksa Diklić, Bogdan i Branislav Jugović.

Uspomene i sećanja na neka davna vremena sa klupskim „saborcima“, prijateljima, ali i čitaocima „M novina“ podelio je Bora Šućak. Neki od njegovih saveta mogli bi biti zlata vredni za današnje mitrovačke klince, koji se bave ili nameravaju da uđu u neki od sportova.

Bora Šućak, najbolji takmičar u istoriji mitrovačkog kluba

– Sada kada sam završio svoju karijerju, s ponosnom ponosom mogu da kažem rečenicu, koju je nadavno izgovorio naš drugar. Našu generaciju, reče on, „vezuje kimono“, mimo svih rodbinskih i prijateljskih veza, svi mi koji smo se nekad takmičili u džudu se volimo i cenimo, bez obzira ko je sa kim vodio borbu, bio bolji ili lošiji takmičar. Tako se i ja viđam i poštujem sa svim klincima sa kojima sam radio i ovo je najvažnija stvar u sportu – to druženje i sećanja koja ostaju zauvek. Još mi je u sećanju kad sam sa šesdesetak momaka biciklom išao na izlet u Frušku goru. Roditelji su se pitali kako ćemo mi to organizovati? Podelili smo brojeve i svako je vozio bicikl iza svog drugara  sa određenim brojem na leđima. To je bilo vreme ogromnog broja  dece na treninzima, jer mo smo imali taktiku da svaki klinac dovede bar po jednog druga ili prijatelja. Roditelji su dolazili u „Pinkijevu“ i pedagošku školu da vide gde se to njihova deca u tolikoj meri okupljaju, kaže Bora Šućak koji evocira uspomene na svoje prve džudo dane, odnosno rad sa profesrorom Veljkom Korunićem, tvorcem mitrovačkog džudoa, davne 1968. godine. Uslovi za rad bili su daleko od današnjih, ali su prijateljstva i pozanstva ostala za ceo život.

– Treninzi su bili tri puta nedeljno, ali je to bilo dosta samoinicijativno, sa Veljkom koji je bio veliki pedagog i psiholog, pre svega.  Uticao je na nas, posebno na mene koji sam bio dosta pust i neobuzdan, pun energije. Nikad me nije grdio, već bi me zaustavio i usmeravao kako treba. Posle me je bilo sramota da pravim neke gluposti pred njim, kaže jedan majstora jugoslovenskog džuda i nosilac majstorskog zvanja sedmi dan koje mu je 2012. godine uručeno u znak velike sportske časti.

Bora je pre ulaska u džudo  bio vrhunski trkač i atletičar. Trčao je 10,9 sekundi na 100 metara, ali kako sam kaže, nije prezao da se suprotstavi svakom ko bi mu stao „na žulj“. Džudo mu se „na prvu“ svideo jer je, kako za sebe tvrdi, bio „žilavi, čvrst Sremac – zdrav, odrastao u Divošu na čistom vazduhu Fruške gore“. Bio je prvi mitrovački džudista, osvajač državne seniorske medalje i reprezentativac. Ostao je zabeležen neverovatan podatak da je na državnom prvenstvu u Novom Sadu 1974. godine pet protivnika pobedio sa pet različitih tehnika i to u prvom minutu borbe. Kao ekstratakmičar otišao je u novosadsku „Slaviju“ gde je takođe osvajao državne titule. U Vojvodini je bio neprikosnoven. Posle 10 godina, vratio se u Mitrovicu gde je sa odličnom džudo ekipom postao ekipni prvak Vojvodine i učestvovao u kvalifikacijama za Prvu ligu. Bavio se i trenerskim poslom. Interesantno je da jednom  lekarskom pregledu u Londonu nisu verovali da mu je kapacitet pluća gotovo sedam litara – takav imaju uglavnom ronioci. Na Evropskom prvenstvu početkom „sedamdesetih“ u polusrednjoj kategoriji bio je peti, a trebalo je da uđe među četiri takmičara i borbu za medalju. Ovde je kaže, savladao jednog Turčina, koji je bio toliko nezgodan i čvrst da je posle borbe sa njim pod česmom hladio ruke. Imao je osećaj kao da su promrzle. Jedna greška u borbi protiv izvesnog Austrijanca na kraju borbe koštala ga je odsutne bitke za medalju. Bio je planiran za Olimpijadu u Montrealu, ali je sticajem okolnosti i svojih drugih obaveza te 1976. godine ostao bez puta u Montreal.

D. Mostarlić