MRTAV UGAO

Igra velikih brojeva

Prethodnih dana i nedelja bili smo svedoci rasipanja novca neviđenih razmera u režiji engleskih fudbalskih klubova. Stekao se utisak da samo na Ostrvu ima love, jer su klubovi u drugim evropskim ligama uglavnom ćutali i posmatrali šta se dešava u Engleskoj. A januar je jebiga, pa ko još troši ako baš ne mora?

Videli smo neke nenormalne transfere. Gađali su se Englezi desetinama miliona funti, dovodeći igrače za koje je malo ko čuo. Najviše pompe izazvao je Čelzi koji je stukao 300 miliona u januarskom prelaznom roku. Ako tome dodamo i ono što je novi vlasnik plavaca potrošio prošlog leta, dođe se do sume od oko 600 miliona. Ceo fudbalski svet već šest meseci gleda u neverici kako Londonski klub dovodi igrače jednog po jednog i kiti ih novcima kao na romskoj svadbi.

Pa ko je uopšte taj junoša koji se tako smelo razbacuje parama? Za divno čudo, nije Arapin, već Amerikanac. Milijarder Tod Boeli pazario je londonski klub prošle godine za pet milijardi. Kaže da će mu poslovni model koji primenjuje udvostručiti vrednost akvizicije za pet do deset godina. Mnogi bi rekli – kako je krenuo, ostaće bez gaća.

Ovo što Čelzi radi očekivalo se od Njukasla. Umesto toga, arapski vlasnici svraka su rešili da se pritaje. U prvenstvu im dobro ide, imaju sjajnu ekipu i bore se za Ligu šampiona. Sa druge strane, Čelzi se raspada po šavovima i daleko je od vrha tabele.

Naravno, sva ova dešavanja na fudbalskoj pijaci pokrenula su niz pitanja. Ono što najviše zapada za oko jeste činjenica da već godinama unazad sve što iole valja beži na Ostrvo. Sa ovakvim trošenjem i finansijskom nadmoći vrlo je realno da u bliskoj budućnosti ostatak Evrope počne dobrano da zaostaje za svojim engleskim komšijama. Jednostavno, izgubiće bitku na tržištu.

Drugo pitanje koje se samo nameće usled ovog besomučnog gađanja milionima jeste (ne)poštovanje finansijskog fer pleja. Mnogima nije jasno kako je moguće da jedan tim za šest meseci spiči više od pola milijarde, a pri tom konstantno prijavljuje gubitke u zadnje tri godine. I tu dolazimo do srži problema. Odnosno, u slučaju vlasnika Čelzija, do dobitne kombinacije.

Naime, Čelzi je većinu novca potrošio na mlade igrače. Od svih igrača kupljenih u poslednjih šest meseci čak 11 ima 22 godine ili manje. Reklo bi se – zalog za budućnost i strategija na duge staze. Većina tih igrača je potpisala dugoročne ugovore na šest, sedam ili osam godina. Vrednost transfera se deli na broj godina ugovora, pa tako igrač koji je plaćen 110 miliona na osam i po godina, košta klub „samo“ 13 miliona godišnje. Kako zgodno, jel da?

I u Premijer ligi i u UEFI su, naravno, svesni ovakvih zloupotreba pa gledaju da im stanu na put. Pravila vezana za ovakav način poslovanja biće promenjena već u leto ove godine, ali se te promene neće primenjivati retroaktivno. Opet, kako zgodno, jel da? Izgleda da Ameri imaju dobre informacije, a nije li baš to ključno u poslovanju i baratanju velikim brojkama?

U ovom slučaju, vlasnik Čelzija se ponaša kao u kazinu. Troši pare nemilice i svesno ide na rizik. Jer, ako omane u proceni kod dovođenja mladih igrača na dug vremenski period, u problemu je. Biće primoran da im plaća ogromnu platu bez obzira na to da li su izrasli u superzvezde ili su se pretvorili u osrednje igrače  kojih ima u izobilju za mnogo manje pare. Ako, pak, ubode dobitnu kombinaciju, uzeće ogromnu lovu.

U čitavoj ovoj situaciji najveći zadatak rukovodstva Premijer lige biće da nekako održi konkurentnost da ne bi završili kao Španci gde godinama dominiraju Real i Barsa. Engleska Premijer liga se već sada polako pretvara u ozloglašenu Superligu protiv koje su se tako zdušno borili navijači klubova sa Ostrva. Izgleda da im sada ne smeta truli kapitalizam, jer se najbolji fudbal, po svemu sudeći, igra u njihovom dvorištu.