КАКВЕ ЈЕ УТИСКЕ МИТРОВЧАНИН МИЛАН МАСЛАЋ ПОНЕО СА ТЕК ЗАВРШЕНОГ СВЕТСКОГ ФУДБАЛСКОГ ПРВЕНСТВА У КАТАРУ?

Спектакл и успомене које вреде више од фудбала

Спуштена је завеса на светски фудбалски шампионат у Катару. Иза нас је месец дана навијања, очекивања, лепих потеза и голова, изненађења и како то обично бива,  разочарања. Са већином мушкараца коначно се може причати о стварима које нису фудбалске. Да је Светско фудбалско првенство неописиви спектакл, какав је немогуће дочарати посредством телевизијског сигнала уверили су се посетиоци овогодишњег Мундијала. Један од оних којима се посрећило да ове зиме обуче навијачки дрес своје државе у Дохи био је познати митровачки стоматолог др Милан Маслаћ. Доктора Маслаћа, или Мићу како га већина суграђана ословљава, знамо као одличног лекара специјалисту, појца у црквеној певници, љубитеља уметности и поезије, поштоваоца исконских националних вредности. Изузев круга његових пријатеља и познаника, већина људи свакако не зна да је Мића велики љубитељ фудбала – осведочени „Звездаш“, који је на разним стадионима испратио невероватан број мечева омиљеног клуба. Као и већини фудбалских фанова, жеља му је била да се нађе на највећој светској фудбалској смотри и подржи репрезентацију Србије. Околности су хтеле да његов први шампионат буде у неколико хиљада километара далеком Катару.

– Планирали смо одлазак на прошли шампионат који је био у Русији, али како се то често дешава у нашој репрезентацији, смењен је селектор Муслин, човек који је одвео екипу на прошло светско првенство, тако да из неког нашег револта нисмо отишли. Када је пре две године на чело селекције дошао Пикси и репрезентација је почела добро да игра, поново се родила жеља да одемо у Катар, наравно са надом да ћемо тамо нешто направити, каже Милан Маслаћ коме је сапутник у овој авантури био рођени брат Предраг.

Пеђа је иначе навијач „Партизана“ а према Мићиним речима, није баш такав фудбалски „фанатик“ као што је он. Чим је изборена квалификација Србије на овај шампионат браћа Маслаћ праве аранжман са једном београдском агенцијом и спремају се за петочасовни пут у далеки Катар.  У време боравка у азијској земљи пратили су мечеве Србије са Бразилом и Камеруном.

– Све је било одлично организовано. Ми смо заправо боравили у Дубаију, а до стадиона у Катару требало нам је четрдесетак минута лета на дан одигравања утакмице. Шта да кажем и за Дубаи и за Доху…. То је стварно једна бајка. Дубаи је град који је у последњих 30-40 година изникао из пустиње. У Емиратима је иначе све подређено туристима и гостима и нема неких видних ограничења о којима се овде причало, тако да је атмосфера била крајње опуштена. Тамо је сад туристичка сезона са идеалним температурама од 30 до 33 степена па смо искористили прилику да се окупамо на плажама Персијског залива. Наравно, ту је и фасцинантан поглед из хотела са 25 спратова. Сваке вечери смо ишли у шетњу најлепшим делом Дубаија, који се протеже уз километре дугачку плажу. Море је практично око свих зграда, а на улици нећете пронаћи ниједан отпадак, толико је све чисто и уредно, каже доктор Маслаћ и додаје да су поред наших навијача у истом хотелу боравили Велшани, Енглези и приличан број навијача Гане, што је овом боравку давало додатну драж.

Од малих ногу „инфи­ци­ран“ фуд­ба­лом

Милан Маслаћ воли фуд­бал од нај­мла­ђих дана. У 12. годи­ни играо је при­лич­но добро али му је негде у осмом раз­ре­ду отац суге­ри­сао да „фуд­бал и шко­ла не иду зајед­но“. Пре­шао је на кошар­ку али је од 15. годи­не постао редо­ван на ста­ди­о­ну „Црве­не зве­зде“. Дого­ди­ло се то сасвим слу­чај­но, кад су га при­ли­ком борав­ка код рођа­ка у Бео­гра­ду тата и теча, у наме­ри да га „одво­је“ од заба­ве са игри­ца­ма одве­ли на утак­ми­цу „Зве­зде“ и сара­јев­ског „Жеље“. Баш на овој утак­ми­ци, окто­бра 1984. годи­не чуве­ни Милош Шестић повео је лоп­ту пре­ко целог тере­на и пре­дри­блав­ши неко­ли­ко про­тив­нич­ких игра­ча, пости­гао је ефек­тан гол. То је било довољ­но да се Мића „инфи­ци­ра“ „Зве­зди­ним“ утак­ми­ца­ма. Ова фуд­бал­ска „зара­за“ тра­је до дана­шњих дана. Кроз фуд­бал и ста­ди­о­не схва­тао је и дру­ге живот­не вред­но­сти. Нема важни­јег меча црве­но-белих у земљи и ино­стран­ству на коме није био. У сезо­ни 1987/88. пра­тио је све утак­ми­це црве­но-белог тима на Мара­ка­ни. Бари 1991. годи­не, Мин­хен, Салц­бург, Праг и нео­ди­гра­ни меч у Загре­бу 1990. годи­не, када се први пут истин­ски упла­шио и схва­тио коли­ко је погу­бан ути­цај поли­ти­ке на фуд­бал. Брат Пеђа, иако из зве­зда­шке поро­ди­це – постао је нави­јач „Пар­ти­за­на“. За Мићу је фуд­бал вели­ка емо­ци­ја, посеб­но ста­ње и опу­шта­ње. Остао је веран ста­рим нави­јач­ким пра­ви­ли­ма, пошто­ва­њу про­тив­ни­ка и фер нави­ја­њу. Недо­лич­но пона­ша­ње на ста­ди­о­ну за њега је стра­но. Љубав пре­ма фуд­ба­лу пре­нео је на наслед­ни­ке, па мла­ђи син Дими­три­је данас игра у каде­ти­ма „Рад­нич­ког“ и редов­но одла­зи на „Зве­зди­не“ утак­ми­це наста­вља­ју­ћи тра­ди­ци­ју оца, деде, чак и свог пра­де­де. Пла­но­ве свог путе­ше­стви­ја у Катар, као сва­ки стра­стве­ни нави­јач, свет­ски фуд­бал­ски пут­ник али и добар муж, док­тор Маслаћ морао је изло­жи­ти сво­јој живот­ној сапут­ни­ци. Зна­ју­ћи коли­ко су жене “пуне раз­у­ме­ва­ња” за фуд­бал Мића се досе­тио јед­ног шаљи­вог „изго­во­ра“.
– Рекао сам супру­зи да сад имам 50 годи­на. Пошто је сле­де­ће свет­ско првен­ство за чети­ри годи­не у Аме­ри­ци и Кана­ди, а тамо сигур­но нећу ићи, ко зна каква ће наша репре­зен­та­ци­ја бити за осам годи­на. Тада ћу има­ти ско­ро 60 и можда ми је ово зад­ње првен­ство на које могу да одем, рекао је наш саго­вор­ник, дода­ју­ћи да ће уко­ли­ко испла­ни­ра пут на наред­но Евр­оп­ско првен­ство у Немач­кој за две годи­не, ти пла­но­ви сва­ка­ко ће укљу­чи­ва­ти и њего­ву супру­гу.

У ресторану „Offside“ у приземљу хотела заједнички су се пратили сви мечеви на првенству. Мића каже да су традиционално најгласнији бивали Енглези и Велшани, нарочито кад се мало „подгреју“. Боравак у национално мешовитом хотелу није могао проћи без анегдота па се наш саговорник на једном доручку морао озбиљно потрудити да на „свом“ енглеском језику Индијки из особља ресторана објасни како да му донесе „јаје на око“.

Прву утакмицу репрезентација Србије играла је са Бразилом на сада већ чувеном „Лусаил“ стадиону у Дохи. Организована група српских навијача у којој је био наш саговорник бројала је око 80 људи. Прилике нису дозволиле да тог дана обиђу центар овог чаробног града који је, кажу, у потпуности био прилагођен фудбалу и земљама учесницама Мундијала.

– За „Лусаил“ можемо рећи да је то потпуно нови град који окружује стадион. Окићени трг, шеталиште, ресторани и кафићи подређени су шампионату и навијачима. Нико нас ништа није питао с обзиром на то како је претходно најављивано и није био проблем ни што смо били, на пример, у кратким панталонама. Домаћини су се максимално прилагодили или су попустили у односу на нека своја правила или законе. Ту је био прави угођај, сусрет и сликања са Бразилцима, па и нашим навијачима којих је сигурно било око 5.000.  Мада, мој лични утисак каже да је изостала та карневалска навијачка атмосфера, јер многи вероватно и нису дошли на првенство уверени у приче о могућим ограничењима. Наравно, ми смо са нашим сународницима око стадиона правили групе и певали навијачке песме, каже доктор Маслаћ.

Наш саговорник је одушевљен архитектонским решењима и изгледом виђених стадиона. Највећи стадион „Лусаил“ прима 80.000 гледалаца и највећи је спортски објекат на коме је био. Стадион на коме је српска репрезентација играла против Камеруна, „Ел Џануб“ упола је мањег капацитета, али по Мићиним речима, пружа и бољи навијачки ефекат, па су навијачи Србије у другој утакмици звучали знатно гласније. У непосредној близини аеродрома је монтажни стадион „974“, направљен од транспортних контејнера, који је сам по себи чудо и атракција. До сада је већ расклопљен и однет на другу локацију. У односу на целокупан амбијент шампионата фудбал би требало да је у првом плану. Као и већина сународника, Милан није одушевљен учинком Пиксијевих изабраника. Селектор је по његовим речима био видно нервозан на обе утакмице и овог пута није био тај фактор који ће подићи и оснажити селекцију.

– На утакмици са Камеруном била је баш добра атмосфера, али када се десило  да примимо трећи гол после 3:1 на трибинама смо се некако „издували“ као балон, па смо после 3:3 са стадиона изашли тужни и незадовољни. Мада и то треба прихватити, јер је фудбал такав спорт. Једна лопта ти донесе радост, а друга може да ти донесе потпуну тугу, закључује доктор Маслаћ који се несумњиво у Србију вратио са кофером утисака које ће памтити и препричавати целог живота.

Додатно лично Миланово задовољство била је прилика да са рођеним братом подели драгоцено време и види један свет, много „светлосних година“  удаљен од ових балканских простора.

Д. Мостарлић