MALO IZOŠTRENO

Promišljeno imenovanje Tomislav Žigmanova

Imenovanje novog ministra za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Tomislava Žigmanova, koga je Ana Brnabić u paketu nove Vlade predložila, a Narodna skupština u paketu imenovala, razočaralo je i zabrinulo bunjevačku manjinu, predstavljenu kroz Savez bačkih Bunjevaca. U sapštenju, koje je uoči imenovanja potpisao predsednik stranke Mirko Bajić kaže se da bi „imenovanje takvog čovika na misto Ministra za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog bilo ravno donošenju naredbe iz 1945. godine kojom je tada naređeno da Bunjevci ne postoje i da se imaju smatrati Hrvatima”. Uoči imenovanja, protest je potpisala i grupa profesora, poslenika pisane reči i lider stranke Dveri, izražavajući zaprepašćenje što je za ministra za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog predložen ubeđeni negator identiteta Bunjevaca, koji već godinama zastupa ovaj pavelićevski stav.

Između mandatarkinog predloga sastava nove Vlade i njenog skupštinskog izglasavanja bilo je preostalo, zbog cajtnota u zakonskom roku posle izbora, toliko malo vremena da nije bilo ni moguće osvrtanje na osporavanja kredibilnosti novog ministra. Bolje je, međutim, što nije bilo vremena, jer i da ga je bilo ne bi se ništa dogodilo, jer vladajuće stranke, i u Srbiji kao i drugde, po pravilu se ne osvrću na bočne izvanstranačke inicijative i stavove. Žigmanov nije bio greška već promišljen predlog mandatarke.

Ako je već promišljeno, imenovanje Tomislava  Žigmanova za ministra mora i da izdrži kako odobravanja koja nisu izostala tako i osporavanja, pa i zaprepašćenja poput na početku pomenutog.

Savez bačkih Bunjevaca je još nakon Petog oktobra zatražio od države Srbije da poništi partijsko – državni odluku iz 1945. godine kojom su Bunjevci pozvani da se izjasne kao Hrvati, odluku koja je vrlo čudno koincidirala sa Pavelićevim stavom o nepostojanju posebnog bunjevačkog identiteta. Srbija je sudskim i političkim odlukama posle Petog oktobra rehabilitovala i neke učesnike rata i neke događaje, ali Bunjevcima nije udovoljila formalno poništenjem odluke koja formalno nije imala snagu zakona.

Upravo to je pre dve godine i zatražio od države Srbije predsednik Saveza Hrvata Vojvodine Tomislav Žigmanov: da bude neutralan u pogledu izjašnjavanja građana o nacionalnoj i manjinskoj pripadnosti i da ne ohrabruje Bunjevce u njihovom neosnovanom poricanju pripadnosti hvatskom narodu. Zašto poništavati odluku iz 1945, kaže Žigmanov, ako ona nije imala snagu zakona?

Zato je treba poništiti, kažu Bunjevci, jer je ona prelazno uporište od Pavelićevog do današnjeg hrvatskog negiranja bunjevačkog identiteta.

Osim formalno deklarativno, ova odluka je u Srbiji, u Vojvodini posebno, prktično poništena. Bunjevci imaju svoje predstavničko telo u državnom sistemu Srbije, imaju priznat jezik i nastavu na bunjevačkom jeziku. Jedino nisu dovoljno kolktivno jaki da pariraju hravtskim medijima u negiranju njihovog identiteta. I nisu dovoljno jedinstveni da svoje promućurne pojedince, pa i svog Tomislava Žigmanova, odvrate od samonegacije i gladi za europskom hrvatskom putovnicom.

Ako je već imenovanje Tomislava Žigmanova promišljeno, vredi sačekati i videti šta će Srbija njime dobiti. Možda relativno jeftinu rusku naftu kroz Janaf. Možda električnu struju za retke ostarele srpske povratnike u zabačenim selima Hrvatske. Možda priznanje osnovanosti tužbe protiv hrvatskih pilota koji su pobili decu na petrovačkoj cesti. Možda odustajanje od negiranja genocida u Jasenovcu. Možda ćiriličnu tablu na zgradi gradske uprave u Vukovaru. Možda odobrenje da predsednik Srbije poseti Jasenovac. Možda čak i zabranu ustašofilskih pokliča protiv Srba.

Ako nije realno da se sve ovo dobije, da li će se bar dobiti njegov ministrski moratorijum na negiranje bunjevačkog identiteta? Dok je ministar, da ćuti i ravnoprvno tretira Bunjevce onako kako oni sebe vide.

I to je malo verovatno, jer vladajuća partija nije ni navikla da joj ministri koje je postavila vraćaju približno koliko je, u ime Srbije, ona njima dala. Živ dokaz je dojučerašnja potpredsednica Vlade, koja je strasno zastupala politiku Zapada umesto politike neutralnosti svoje države.