MALO IZOŠTRENO

Šta je to kompromis o Kosovu?

Ni prosečan Srbin, uz ogradu da dugujemo suvislu definiciju prosečnog Srbina, ni Srbin koji u pisanoj javnoj formi razmišlja o kosovskom problemu, ne može jasno da zamisli kako bi ponovo izgledala Srbija sa stvarno integrisanim Kosovom u njen državni sistem. Tek šture pomisli o tome jave nam se dok poslanik iz tzv. Preševske doline za govornicom u srpskom parlamentu srčano nervira većinu svojim stavovima protiv sopstvene države: bože, kako bi izgledala Narodna skupština sa, na primer, 60 takvih govornika sa Kosova i, možda, takvim predsednikom parlamenta? Kako bi izgledala Vlada sa, na primer, premijerom sa Kosova?

Kako bi izgledala Srbija kada bi svi kosovski Albanci kolektivno usnili nešto jako ružno i ujutro naumili da se vrate u Srbiju i stvarno i potpuno uključe u njen državni sistem?  O, za neke Srbe to bi bio ružniji san od Albancima njihovog!

I ovakve šture pomisli trebalo bi da nam budu dovoljne za ispostavljanje realnog mandata državnom rukovodstvu u pregovorima o Kosovu. Nerealni zahtevi koje nameće javnost samo vezuju ruke državnom vođstvu u mučnom pregovaranju o održivoj vezi Kosova sa Srbijom. Računica o maksimalnom zahtevu da bi se dobilo nešto manje od maksimalnog nije univerzalno primenjiva, pogotovu ako je nasuprot male i usamljene Srbije kolektivni Zapad, istinski neprijatelj njene nezavisnosti i neutralnosti.

Predsednik Srbije pokušao je pre nekoliko godina da kroz „unutrašnji dijalog o Kosovu” dođe do upotrebljivog stava javnosti o pregovaračkoj platformi Srbije. Posebne tribine za pravnike, kulturnjake, privrednike, pa i sportiste, uz dužno poštovanje za pojedinačna mišljenja, nisu donele ništa osim plebiscita o kolevci srpske kulture i vere, o kolevci srpske države, o istorijskoj zemlji srpskog naroda, o najskupljoj srpskoj reči, o Brozovoj šiptarskoj autonomiji kao maksimumu koji Srbija treba da dopusti. Predsednik nije dobio ništa konkretnije i promišljenije od izliva patriotizma. U opštem pozivu na raspravu nije bilo smetnje da se u okviru „svi” prepozna i SANU. Ali, avaj, Akademija se nije prepoznala, pa je sačekala da se „dijalog” sam ugasi bez njenog odziva, koji bi, da ga je bilo, najverovatnije pokazao njenu ideološku podeljenost.

Srpska crkva je, zatim, već napušteni unutrašnji dijalog o Kosovu zakovala stavom: ne prihvatamo otcepljenje, nećemo da ih priznamo, nećemo razgraničenje ni podelu, jer je Kosovo naše. Sada upokojeni patrijarh Irinej tada je rekao: „Neka nam ga otmu, ali naš pristanak neće dobiti, čekaćemo božju i zemaljsku pravdu. Ako ga podelimo, pristali smo. Ako se razgraničimo, pristali smo, a onda više nismo to što jesmo.”

Onaj zamišljeni ružni san koji bi Albance sa Kosva naveo da požele integraciju u državni sistem Srbije izvesno se neće dogoditi. Za njih je ružan san i Zajednica srpskih opština koja bi ih zaustavila u čišćenju severa od Srba.

Običan građanin Srbije ne zna šta bi tačno trebalo da sadrži mogući „sveobuhvatni sporazum” između Beograda i Prištine. Zapad i Priština drže da bi Beograd trebalo da nađe sreću u međusobnom priznanju Srbije i Kosova, i visoko koosovsko priznanje Srebije koje Srbiji nije potrebno.

Zbog njegove sklonsti da rešenje vidi u podeli Kosova, Hašimu Tačiju Zapad je aktivirao odgovornost za zločine i isključio ga iz procesa pregovaranja, što pouzdano znači da Zapad nije za podelu već da sve ostane šiptarsko, i lojalno Zapadu.

Nasuprot tome, famozni srpski unutrašnji dijalog o Kosovu, srpska Crkva, desne partije i „nacionalna inteligencija” nepokolebljivo drže da celo Kosovo mora ostati u Srbiji. Nema ni primisli da bismo se mogli pomiriti samo sa severom Kosova u sastavu Srbije, i onaj koji bi ispred Srbije ponudio pregovore u tom smeru bio bi proglašen izdajnikom i ne bi se dugo nanosio svoje funkcije.

Srpska kolektivna svest o Kosovu i agresija kolektivnog Zapada na Srbiju ne daju mnogo prostora srpskom prdsedniku da u pregovorima sa Prištinom i Zapadom izbori obostrano prihvatljivo rešenje. I prva i druga strana, prva sa široko usvojenim fatalizmom, a druga sa radosnim neprijateljstvom prema Srbiji, bezmalo pa idu u pravcu koga je blaženopočivši srpski patrijarh Irinej naslutio: neka nam ga otmu, ali naš pristanak neće dobiti.