MALO IZOŠTRENO

Čudo Božije i velika radost

„Imali smo raskol sa našom braćom iz Makedonije koji je trajao 55 godina. I ta rana je bila duboka i bolela je. S tom ranom smo razmišljali, s njom legali i ustajali u iščekivanju i čežnji da se ona zaceli. Ali kao što ne postoji ništa što mi ljudi sami sobom, iz sebe, možemo isceliti, tako i naročito na telu Hristovom ne može se samo našim silama i moćima učiniti da ona bude isceljena. Zato i kažem da je to čudo Božije, to je dar Božji. Naša radost je neizmerna, izobilna, jer je to radost ljubavi Božije, radost blagodati Božije”, rekao je srpski patrijarh Porfirije u besedi nakon liturgije sa arhiepiskopom i ostalim poglavarima Makedonske pravoslavne crkve.

Taj divni i, srećom, spretni, čovek netom je shvatio da će odluka Vaseljenskg sabora o kanonizaciji Makedonske pravoslavne crkve izazvati posrnuće ljubavi između Srba i Makedonaca ako se SPC bude samo molila i držala po strani. Makedonci bi, naime, s pravom mogli da kažu: eto, Vaseljenski sabor nas prima u kanonsko jedinstvo, a SPC ne prima. Narod koji je, i bez kanonskog jedinstva, počeo da biva dobar prijatelj Srba ne treba kušati crkvenim izazovima i pothranjivati mu ponovno udaljavanje od vatrice prijateljstva.

Zli jezici, čak i srpski, komentarišu da je Sinod SPC požurio da primi MPC u kanonsko jedinstvo kako bi uskočio u voz koji je već krenuo odlukom Vaseljenskog sabora. Znajući mudrost i spretnost srpskog patrijarha, pre će biti da je SPC sačekala odluku Vaseljenske patrijaršije, ako je nije tajno i pogurala, pa svojom odlukom potvrdila istu, koju je inače i sama nameravala da donese.

U politici, a ovo je, besumnje, politika, neko bi na mestu srpskog patrijarha požurio da Makedoncima daruje kanonsko jedinstvo i tako bude prvi u redu za njihovu zahvalnost. Srpski patrijarh je sačekao da kanonsko jedinstvo stigne Makedoncima najpre iz Carigrada, jer bi dručkije bilo guranje prsta u oko Vaseljenskoj patrijaršiji, pa tek onda da raširi ranije spremljeni zagrljaj za braću iz MPC.

Uz to, dao je Makedoncima više nego vaseljenski inženjer fragmentacije pravoslavlja: umesto da ih kanonski prizna pod imenom Ohridska arhiepiskopija i u nazivu im uskrati primisao na svemakedonski prostor, zagrlio ih je pod imenom Makedonska pravoslavna crkva – Ohridska arhiepiskopija.

Dao je više, a od Fanara, istambulske četvrti u kojoj stoluje Vaseljenski patrijarh, nije napravio neprijatelja.

Čak je time uvažio i Bugarsku pravoslavnu crkvu koja se takođe zalagala za prijem MPC u kanonsko jedinstvo, ali je umela da bude uzdržana prema molbi MPC da je bugarska crkva prizna za kćerku i povede u autokefalnost. Tada, 2017. naime, na molbu da je Bugarska pravoslavna crkva usvoji, Makedonska pravoslavna crkva dobila je odgovor: prihvatam te, kćeri moja, i moliću se za tvoju autokefalnost, ali to ne vredi bez saglasnosti tvoje prava majke, srpske crkve.

Mi, nedovršeni vernici, zastideli smo se što nismo osetili silinu Porfirijeve radosti, što smo uzalud tražili u sećanju da smo legali i budili se sa bolom zbog nejedinstva u molitvi. Legali smo sa drugim brigama i budili se sa njima, osim u slučaju makedonskog priznanja Kosova i Metohije, a i to naše razočarenje bolelo je dovoljno kratko da ne muti našu ljubav prema, ne baš prevrtljivoj da bi bila baš prevrtljiva, Makedoniji.

Porfirije, taj oboženi i spretni čovek, uvažio je i Bugarsku pravoslavnu crkvu, i Vaseljensku patrijaršiju, i Makedonsku pravoslavnu crkvu. Malo li je za Srbiju koja se rve sa oskudicom prijateljstva među susedima i sa množenjem neprijatelja?

Grleći se sa patrijarhom u radosti neizmernoj i Božijem čudu, makedonski arhiepiskop Stefan nije propustio priliku da izrazi nadu u skoru autokefalnost, koja za 55 godina raskola uzaludne zvonjave samoproglašene autokefalnosti nije mogla da stigne ni od koga osim od majke crkve, od srpske crkve.

Ova nada u skoru autokefalnost nije toliko bila senka na velikoj radosti i Božijem čudu koliko napomena makedonskih crkvenih otaca da radost jedinstvene liturgije nije ono što će zadovoljiti makedonsku državu. Makedonski crkveni oci nisu ništa uradili ako makedonskim političkim vođama ne stave u ruke ono najvažnije. Tek kada im u naručju zaplače perspektivno čedo autokefalnosti počeće istinska provera Božijeg čuda i velike zajedničke radosti.