RATOMIR KOPČIĆ – BRNJA, DOAJEN MITROVAČKOG FUDBALA I SPORTSKOG NOVINARSTVA

Brkijeve fudbalske i druge priče

Brojeći mirne godine penzionerskog staža Ratomir Kopčić – Brnja ostao je aktivan u sportskom životu Mitrovice i Srema prateći aktuelna zbivanja na našim travnatim terenima. Čika Brnja, ili kako ga od milja mnogi zovu „Brki“, važi za jednog od najboljih hroničara prošlosti regionalnog i gradskog fudbalskog života. Na interesantnu igračku i trenersku karijeru i profesiju sportskog službenika nadovezao se Ratkov svestrani rad u medijskim kućama u kojima je danas na izazovnom, pomalo zaboravljenom novinarskom zadatku u funkciji sportskog reportera. Njegova direktna uključenja i prenosi fudbalskih utakmica začinjeni su „šmekom“ starih izveštača zbog kojih je nekad nedeljno popodne bilo rezervisano za sedenje kraj radio i televizijskih aparata. U trenucima penzionerske razbibrige Brki je usavršio svoj literarni a kasnije i muzički talenat. Pored mnoštva skladno ispisanih sportskih stihova, dokazao se kao nagrađivani pesmopisac i kompozitor predivnih tamburaških pesama posvećenih Mitrovici i Sremu. Na sedam uzastopnih gradskih tamburaških festivala osvojio je deset vrednih nagrada. Na sportskim i profesionalnim putevima Ratomira Kopčića – Brnje bile su dve polazne i završne tačke, Sremska Mitrovica i Fudbalski klub „Radnički“ – „mirne luke“ iz kojih je uvek mogao da ode a da im se nenajavljeno vrati.

Brnjina fudbalska karijera počinje sada već davne 1954. godine kada je poput mnogih „Hesneraca“ postao deo pionirskog pogona „Radničkog“. Kao najmlađeg u svojoj generaciji prva „slučajnost“ sačekala ga je već 1958. godine kada je sa nepunih 16 godina u nedostatku golmana stao među stative svog tima na kup utakmici u Vrdniku. Iako je trenirao kao „polutka“, u prvom timu „crvenih“ debitovao je kao golman i vremenom se ustalio na toj poziciji. Već naredne godine Mitrovčani su pobednici tadašnje mitrovačko – šidske fudbalske lige a ubrzo ostvaruju i najbolje posleratne rezultate kluba. U prilog činjenici da je „Radnički“ bio ne samo prva, već i istinska ljubav govori i podatak da je Brnja samo jednu zvaničnu utakmicu protiv „Mačve“ u Šapcu branio za ekipu „Srema“ posle čega je napustio mitrovački rivalski klub u koji su mnogi želeli da odu jer je svojevremeno imao jedan od boljih timova u jugoslovenskom fudbalu. Izuzev tada mladog Kopčića, ceo pionirski tim kluba iz Hesne definitivno je obukao „crno-bele“ dresove „Srema“.

–Tri puta sam pozivan i odlazio sam u „Srem“ ali jednostavno nisam mogao da ostanem i da se tu zadržim. Ja sam odrastao na „Radničkom“ i kad tako voliš jedan klub ne možeš da igraš ili braniš za drugi klub a misliš na svoj omiljeni klub. Prvi put su me zvali dok sam bio pionir jer je tada osnovana Mlada fudbalska liga u kojoj su bili „Partizan“ i „Zvezda“, kaže Brnja Kopčić koji je strpljivo čekao šansu da u „Radničkom“ lakše dođe do prvog tima.

Među igračima koji su tada prešli u „Srem“ je bio i njegov klupski drug i prijatelj Milutin Petković – Krika, kasnije jedan od najistaknutijih igrača ovog kluba koji je kumovao Ratomirovom današnjem nadimku. Brnja mu nije ostao dužan pa je i on njemu nametnuo nadimak.

–Na jednoj utakmici podmlatka „Srema“ ja sam branio i mi smo vodili 9:0. U jednom momentu ja do mene je došla lopta, pa sam pokušao da izvedem egzibiciju i predriblam napadača protivnika. Primili smo gol. Moj saigrač Petković bio interesantan, čvrst i energičan igrač. Onako ljut, on se zatrči prema meni i umesto da kaže – „brljo“, jer sam očigledno tim driblingom zabrljao, on izgovara „brnjo“ i ja zauvek ostadoh Brnja. Sticajem okolnosti i ja sam se revanširao njemu. Pošto je imao nešto „sitniji“ glas ja sam mu jednom prilikom dobacio nešto u stilu „šta krikiš“, umesto „šta kreštiš“ i on je postao Krika do kraja života, kaže naš sagovornik.

Pre nego što je svoju golmansku karijeru posle 13 godina aktivnog igranja završio u svojoj 29. godini, Ratomir Kopčić napravio je nekoliko fudbalskih izleta van Sremske Mitrovice. Bio je na pripremama rumskog „Slovena“ a pozivan je u bogatićku „Mačvu“ i „Inđiju“. Posebno lepa sećanja vezuju ga za igranje u „Radničkom“ iz Šida. Neki od ovih „izleta“ pretvorili su se u prave avanture. Jedna od njih je odlazak na profesionalne fudbalske pripreme u ekipi „Čelika“ iz Zenice kada je ovaj bosanskohercegovački klub po drugi put ušao u tadašnju jugoslovensku prvu ligu.

–Tada je bivši trener „Srema“ Željko Varagić prešao iz „Vardara“ u „Čelik“ i bukvalno u pola noći došao u Mitrovicu po mene i Branka Hercega. Branko je ostao u „Čeliku“ a moj sugrađanin Dragan Mutibarić, Banduka iz „Partizana“ i ja posle nekih desetak dana vratili smo se iz Zenice. Naime, ja sam tada radio u mitrovačkom garnizonu, pri vojsci. Pošto se nikom nisam javio kad i gde odlazim, nisam smeo tek tako da se ne pojavljujem na poslu. Ipak je to bila vojska i imao sam opravdan strah, kaže popularni Brki.

Šestomesečni nastup za ekipu „Pretisa“ iz Vogošće, tadašnjeg bosanskohercegovačkog trećeligaša, ubrajamo u još jednu fudbalsku i životnu avanturu našeg sagovornika. Ovom zanimljivom iskustvu prethodilo je služenje vojnog roka u nekadašnjem Titogradu, gde je Ratomir Kopčić prepoznao svoj novinarsko – medijski i spisateljski talenat. Trudeći se da sebi olakša vojnu službu, aktivirao se u organizaciji društveno – sportskog i kulturnog života u ogromnom vojnom garnizonu. Rukovodio je radom garnizonske razglasne stanice i tada je prvi put stao pred mikrofon. Po odsluženju vojnog roka sa jednim od drugara seda na voz i odlazi u Sarajevo. Pojavio se na treningu tadašnjeg FK „FAMOS“, ali se prethodno pokazao kao dobar fudbaler, odnosno napadač, pa su se svi začudili kad je obukao golmanski dres. U nastavku sarajevske avanture golobradi mitrovački tek svršeni vojnik završava kao prvotimac FK „Pretisa“, odlično organizovanog kluba iz Vogošće iza koga je stajala moćna fabrika sa ogromnim brojem radnika.

–Posle jedne utakmice za tim iz Vogošće, jedan od mojih saigrača Makić i ja odlazimo na železničku stanicu u Sarajevu na večeru. Tamo je njegova devojka bila šefica kuhinje u staničnom restoranu. Brzi voz iz Sarajeva za Beograd stoji na četvrtom koloseku i ja čujem glas sa razglasa da taj voz treba da krene u pravcu Beograda. Onako u papučama, kako sam tu došao posle utakmice, negde između deset i pola jedanaest uveče, ja iznenada rešim i ustanem sa restoranskog stola, sednem u voz i krećem za Mitrovicu. Čak sam morao pozajmiti pare jer ih nisam imao dovoljno. Jednostavno, u meni se nešto prelomilo. Nedostajala mi je Sremska Mitrovica i morao sam konačno da se vratim, kaže Ratko Kopčić.

Fudbalska karijera, ali i budući profesionalni poziv u jednom trenutku našeg sagovornika odvode u obližnji Šid. Ovde postaje prvotimac FK „Radnički“ i nalazi zaposlenje u nekadašnjem šidskom Poljoprivredno – industrijskom kombinatu gde je radio kao referent za sport i rekreaciju i sistemu koji je brojao 3000 radnika. Fudbalski boravak u Šidu potrajao je tri godine a radna karijera mnogo godina duže. Žestok ritam svakodnevnih putovanja, službeničkog rada i treninga primorao je Brnju na promenu sportske sredine. Uslov da ode iz šidskog „Radničkog“ bio je da dovede golmana ravnog sebi ili boljeg. Iz mitrovačkog „Radničkog“ Brnja tada dovodi Radeta Jovičića, golmana je koji je napravio značajnu karijeru i otišao u Šibenik. Tamo je bio toliko popularan da je bio drugi sportista koji je posle Dražena Petrovića dobio stan u ovom primorskom gradu.

–Čim sam se vratio iz Šida „uhvatili“ su me moji iz „Radničkog“ u Sremskoj Mitrovici na čelu sa Slobodanom Batom Lakatušem i postavili za trenera prvog tima. U tom trenutku u timu je bilo bar šest igrača starijih od mene. Kako je došlo vreme da se ekipa malo „pročisti“ meni je u početku bilo nezgodno i neprijatno ali sve se završilo na najbolji način. Tri puta sam se vraćao u svoju kuću, odnosno „Radnički“. Trenerski posao sam radio još u Bačincima i Erdeviku. Interesantno je da kao trener prestajem da radim u 42. godini, baš u trenutku kada većina trenera započinje svoju karijeru. I mesto među stativama napustio sam u najbolje doba, u svojoj 29. godini. Jednostavno, usredsređenost na druge stvari u životu i obaveze putovanja udaljile su me od nastavka karijere, zaključuje Ratomir Kopčić – Brnja čiji se sportski život nastavlja kroz rad u sportskim redakcijama mnogobrojnih medija.

Teško je navesti radio, televizijsku ili novinsku kuću sa kojom nije sarađivao. Posao sportskog izveštača, odnosno reporter, a bilo je nešto što mu najviše prija. Reč je o zahtevnom segmentu sportskog novinarstva u kome se mali broj novinara dobro snalazi, jer je slušaocu neophodno što vernije dočarati atmosferu utakmice i stanje na terenu. Neretko ćete na sremskim stadionima i utakmicama mitrovačkog „Radničkog“ čuti Brnjino glasno uključenje u „živi“ prenos „Sremskog radija“, baš na način kako su to nekad činili Radivoje i Marko Marković. Današnji klinci ne sećaju se vremena kada nije bilo televizijskih prenosa i interneta, pa je reporter imao zadatak da slušaoca pored radio aparata pretvori u učesnika fudbalske predstave koju prenosi.

–Prenosio sam mnoge utakmice u različitim ligama. Čak sam sa nekima putovao da bih radio taj posao. Sa reporterskim talentom čovek se rađa i vrlo je važno kako se slušaocu prezentuje utakmica. Ja volim mnogo da pričam i pričam uglavnom glasno. Fokus prilikom uključenja mora biti na terenu a ne na ostalim zbivanjima i nebitnim informacijama koje odvraćaju pažnju slušaoca, kaže naš sagovornik koji ne krije da prilikom prenosa „Radničkog“ oseća neku emociju ali se trudi da bude objektivan i krajnje profesionalan.

Nije svaki detalj reporterskog posla prijatan. U Ratkovom sećanju ostala je nezgodna situacija kada je na jednom finalu Kupa Srema u Belegišu prilikom „živog“ uključenja, okružen domaćom publikom, glasno osporio zahtev za penal u korist njihovog tima. „Ljubazni“ domaćini pobrinuli su da reporterski sto i mikrofon završe na podu.

Među kolegama, naročito mladim novinarima, teško da u ovom momentu vidi naslednika i budućeg kvalitetnog reportera, jer se po Brkijevom mišljenju, naše sportsko novinarstvo nalazi u dubokoj krizi. Mladih reportera u Sremu gotovo da nema a i novinara je sve manje.

–Izgleda da je došlo vreme da ovaj posao rade uglavnom penzioneri, reči su našeg sagovornika kojima zaokružujemo temu o izazovima sportskog novinarstva.

Pri kraju ovog razgovora nismo odoleli da Ratka kao doajena i vrhunskog poznavaoca fudbala ne zamolimo da uporedi ovu igu nekada i sad.

–Fudbal je fudbal, bez obzira kad se i kako igrao. Ranije se igralo sporije ali je fudbal bio lepši. Danas se igra žustro i snažno. U svakom periodu postojali su dobri igrači i oni su kao „zvezde“ privlačili publiku. Lepota fudbala je u dobrim potezima i dobrim igračima. Drugačiji je i današnji način treninga gde se insistira na nekim drugim stvarima i mnogi igrači ne sazrevaju dovoljno u fudbalskom smislu. Često ne savladaju ni osnovne tehničke veštine bez kojih se ne može igrati ozbiljan fudbal. Danas se fudbal mnogo brže napušta i zato što igrači imaju mnogo drugih razonoda i više novca a nije retko da se roditelji umešaju smatrajući da svako može da postane Pele ili Mesi. Uostalom, fudbal se u moje vreme igrao iz ljubavi. Čak su igrači u Prvoj jugoslovenskoj ligi igrali za radio aparat ili novo odelo. Mi o velikom novcu nismo ni razmišljali a danas i kod angažovanja prosečnog igrača prvo pričaš o novcu. Jednostavno, u igri su novac, veliki transferi i fudbalski menadžeri, ocenjuje naš sagovornik, sa željom da u godini stogodišnjeg jubileja pohvali stanje u FK „Radnički“.

Kopčić smatra da je uz podršku ministra Nedimovića mitrovački klub došao u vrh srpskog fudbala. Jedino što mu je žao jeste najava nove lokacije budućeg stadiona, jer smatra da bi izgradnja fudbalskog stadiona van grada bilo loše i krajnje nepovoljno rešenje.

Dejan Mostarlić