MALO IZOŠTRENO

Da li se uvek događa ono čega se bojimo

Na vest o američkim laboratorijama za biološki inženjering, raspoređenim po Ukrajini, zvaničnici SAD – a su najpre negirali njihovo postojanje, a zatim su saopštili stav da laboratorije kojih nema nipošto ne smeju pasti u ruske ruke te da ih treba uništiti.

Onaj neobični Portugalac na čelu EU diplomatije, jednog dana strasno saopštava kako EU, donoseći odluku da do kraja godine za 80 posto smanji preuzimanje nafte i gasa od Rusije, „preseca pupčanu vrpcu koja je spaja sa Rusijom”, a već drugog dana javlja da „EU neće slediti SAD u energetskoj politici, jer su potrebne godine da se smanji zavisnost u energetskoj politici”. Taman se pouzdamo u rečeno, a on uzvikne da će „Rusija zažaliti što se rodila” i probudi nam sumnju da misli na treći svetski rat, ali nešto kasnije od njega stiže izjava da „suživot Rusije i Evrope ima veoma dugu istoriju”.

Obični Balkanci nikako ne mogu da shvate da za postmodernu politiku pojmovi istina, laž, čast i sramota nemaju nikakav moralni značaj. Ako pokušamo da ih nađemo u govoru bilo kog zapadnjačkog zvaničnika, trud će nam biti uzaludan, jer ovi pojmovi u postmodernoj politici naprosto nisu u upotrebi.

Obični Balkanci se osećaju prevarenima, jer se u njihovoj kulturi ovi pojmovi podrazumevaju. Međutim, nemamo nikakavog razloga za razočaranje, jer smo sami krivi što za obećanja Zapada vezujemo pojmove istina, laž, čast i sramota koji već neko vreme nisu u upotrebi. Naivni tradicionalista Viktor Orban kaže da bi Srbiju odmah trebalo primiti u EU. Da, kažu Nemci, Srbiji odmah treba ojačati evropsku perspektivu! U nas se srce namah ispuni nadom pa i ne pomišljamo da priupitamo Nemce  ne misle li oni na euklidovsku perspektivu u kojoj sve postaje manje, bleđe i nejasnije.

Postmodernom zapadnjačkom političaru je naprosto sve dopušteno, jer on stoji pored beskonačne trake sa unapred pripremljenim stavovima, nema vremena da bira šta će uzeti za svoj stav, već uzima nasumice, traka će mu ionako doneti novu izjavu, jer mržnja radi bez prekida.

U svojoj  knjizi Raspad nacija: poredak i haos u 21. veku, objavljenoj 2003. godine, Robert Frensis Kuper, jedan od ideologa „novog liberalnog imperijalizma”, doslovno kaže da „postmoderne države EU, Britanija, SAD i Japan ne dele iste vrednosti i ne žive u istom vremenu kao premoderne i moderne države, i zato imaju pravo da u odnosima sa njima koriste dvostruke standarde, silu, preventivni napad i prevaru”.

Pod prevarom se ne misli samo na neprijatelja iz premodernog i modernog vremena, već i na sopstvene građane. Štaviše, sve oružane intervencije vodeće postmoderne sile, daleko od njene kuće, počele su prevarom sopstvenih građana. Obični poreski obveznici Zapadnog sveta bili su pred bombardovanje Srbije, zarobljene u imenu Jugoslavija, tako temeljno instruisani fabrikovanim informacijama da su okretali glavu od ubistava dece i aplaudirali svakom rušenju mosta, raketiranju putničkog voza, svakom kolateralnom ubistvu,  pa i ubistvu 16 radnika RTS – a.

U aktuelnoj krizi u Ukrajini, zapadnjačke postmoderne državne mašinerije su upotrebom medija stvorile u ljudskoj istoriji neprevaziđenu mržnju, nuklearnu, mržnju od mnogo miliona kilotona. Ona ima za cilj da Zapad poželi, šta poželi? – da naruči! od SAD – a da od Moskve i Sankt Peterburga načini Hirošimu i Nagasaki, ako je moguće da to prođe nekažnjeno.

Mnogima koji čitaju istoriju, ovi milioni kilotona laži i mržnje čine se kao utiranje puta za četvrti veliki pohod na Rusiju, posle francuskog iz 1812. godine i dvaju nemačkih pohoda – 1914. i 1941. Ostaje nam jedino nada da je bio blesav onaj koji je smislio da nam se obično događa ono čega se bojimo.