MALO IZOŠTRENO

Da li je uopšte bilo proleća 1999?

Velika zapadnjačka žalost zbog ruskog upada u Ukrajinu nije nimalo olakšala paklene teškoće ukrajinskom narodu. Ali je zato unizila Srbe do bagatelisanja činjenice njihovog prilično dugog postojanja i kao naroda i kao države i do potpunog zanemarivanja njihovog stradanja proleća 1999.

Zapadnjački lideri su graknuli na Rusiju što je otvorila prvi rat u Evropi posle Drugog svetskog rata i složno najavili strašno stradanje ruske ekonomije u najrigoroznijim ekonomskim sankcijama u pisanoj istoriji sankcija kao sredstva ratovanja bez oružja.

Mi, mali ljudi malog naroda, nismo mogli da obuzdamo sve emocije zbog stradanja ukrajinskog naroda. Neko od nas je rekao zbog ruske agresije, a neko je rekao zbog koruptivne politike ukrajinskih političara koji su, da bi napunili svoje bankovne račune, vodili narod i državu u sukob sa „bratskom” velesilom.

Naše saučešće sa ukrajinskim narodom, međutim, poliveno je hladnim prezrenjem Zapada prema našoj tragediji, koji je ruskoj vojnoj akciji  u Ukrajini dao status prvog rata u Evropi posle Drugog svetskog rata. Time je Zapad pokazao da je svojim združenim bombardovanjem Jugoslavije, prvenstveno Srbije, jednako mimo međunarodnog prava kao što je i sadašnja ruska intervencija, u kome su stradale hiljade civila, među kojima je bilo mnogo dece, u kome su rušeni mostovi, bolnice, raketirani putnički vozovi, i iza koga je ostala osiromašenim uranijumom zatrovana zemlja i narasla statistika obolevanja od kancera.

Zapad to ne smatra ratom, prvim u Evropi posle Drugog svetskog rata, iz prostog razloga što jedan narod od desetak miliona ljudi ne vidi kao evropski narod i njegovu državu ne vidi kao evropsku.

Nećemo se upuštati u razmatranje da li nas ne vide danas ili nas ne vide perspektivno. To je manje važno od samog bagatelisanja sopstvenog zločina 1999.

Sebe su za agresiju na Srbiju nagradili odlikovanjima i počastima, a Rusiju, s pravom ili ne, kažnjavaju najtežim ekonomskim sankcijama u istoriji. Rusija pritom još nije srušila nijedan most u Ukrajini, a NATO je porušio polovinu mostova u Srbiji.

Usput, ruska okupaciona vojska srušila je i jedan kapitalni civilni objekat: branu koju je na Krimskom kanalu podigla ukrajinska vlast da bi sprečila dotok vode za dva miliona Krimljana. I još nešto, takođe usput, kanal nije gradila današnja Ukrajina, već SSSR, i to punih 36 godina, ugradivši u njega tri miliona tona betonskih ploča.

Ako nas ne smatraju ljudima, a našu državu ne vide kao ljudsku zajednicu, mogli su bar primeniti svoje poštovanja vredne principe zaštite prirode i poštedeti naše životinjske živote, mogli su poštedeti zdravlje naše trave i naše primitivne prelaze preko reka, kao što su bila dva primitivna prelaza preko vodotoka Dunav u Novom Sadu.

Da, mi smo kao bića drugog reda, u svakom slučaju neevropska bića, uspeli da podignemo neke prelaze preko vodotoka Dunav u Novom Sadu, primitivno ih nazvali Žeželjev most i Most slobode, ali to su bili nebitni prelazi za naprednu zapadu civilizaciju. Kao bića drugog reda, mi smo napravili i primitivno prevozno sredstvo kao što putnički voz, veoma opasano po zapadnjačku civilizaciju i s razlogom bombardovano kao takvo.

Ovo nije nikakvo umanjivanje tragičnog stradanja ukrajinskog naroda već samo lično razumevanje zapadnjačke ljubavi prema njemu, ljubavi koja nema nijednu potvrdu ni u bliskoj ni u daljoj istoriji.

Nema ni u sadašnjoj. Slanje oružja neobučenom narodu, pa čak i dečacima, da gerlski produže mandat odnaređonom rukovodstvu, doneće samo nove pogibije Ukrajinaca.

Ukrajinci su propustili da o zapadnjačkoj ljubavi nauče nešto iz srpskog stradanja. Učinilo im se da su oni izuzetak.