11.02.2022.
Kultura

PORTRET BEZ RAMA

Siniša Kovačević: Oštro pero – oštra reč

Možda jedini srpski pisac koji ne okoliša u vezi sa onim što želi da saopšti u svom delu, pred čitaoca i gledaoca iznosi živo mesto i može se reći da ume biti prvi posle Vuka, koji Vukov osebujan jezik i koristi. Istovremeno, veoma nežno i poetično opisuje likove i događaje iz svog rodnog kraja, mada kaže da izbegava autobiografske elemente, te da o tome piše posredno, jer nije normalno i po njegovom mišljenju ne treba, kako kaže, da pisac iznosi svoj „rendgenski“ snimak pred javnost. Ne boji se ni da kaže kad treba, šta treba i kome treba. On je Siniša Kovačević.

Rođen je u Šuljmu, atar mitrovački, godine 1954. i kaže da je tek druga generacija u svojoj porodici koja je osim zemljoradnje nešto drugo postigla, ali da se od te naravi, seljačke, ne beži, nego se sa njom živi i njom se ponosi. Kuća u kojoj je odrastao bila je puna knjiga, a on je oduvek čitao najviše drame. Slaže se sa ocenom da je drama carica žanra, jer roman je za njega forma gde u jednoj rečenici možete da dobijete i zaplet i rasplet. Drama je po njemu zato mnogo sofisticiranija i promišljenija forma, a prvu je napisao u svojim ranim dvadesetim godinama kao naturščik, te je poslao na konkurs Televizije Beograd i za divno čudo pobedio, no spletom okolnosti, taj predložak nikad nije doživeo televizijsku ekranizaciju.

Za sebe ističe da je Sremac. Ne priznaje se za Beograđanina, a veruje da ni Beograd njena ne prihvata baš tako lako. Svojevremeno je objasnio da je u Novom Sadu i Dunav dođoš, da se tamo mora biti sedam generacija domaći da bi bio Novosađanin, ali je sa Beogradom drugačije. Kaže da čovek čim se popne Balkanskom ulicom i sa revera otrese prašinu rodne grude, Beograd ga odmah smatra Beograđaninom: „Ja sam Sremac. Mitrovčanin na privremenom radu u Beogradu. Ovo je moj prostor u kom se savršeno dobro osećam. Ovde ću doći i da legnem na kraju. Takva mi je narav, sremačka. Ne sremska, baš sremačka“, rekao je pre dvadesetak godina za nekadašnju Radio – televiziju M, a šta je razlika između sremskog i sremačkog, zna se.

Kovačević je možda najslikovitije svoj zavičaj opisao u trodelnoj TV drami „Portret Ilije Pevca“, koja je mnogima u sećanju. Upravo se ovde ispoljava njegova poetičnost i poznavanje mentaliteta čoveka i grubost koju doživljava u novim vremenima. Ovde nam autor priča o smutnim godinama kada su domaćini siromašili, a svinjari zavodili red i kako je hulja što demagogijom, što batinom terala čestitog čoveka u potpunu propast, što je Iliju dovelo do na kraju tragične bezizlazne situacije.

Iste alate koristi i za pisanje „Velike drame“, jedne od najdugovečnijih drama Narodnog pozorišta u Beogradu. Nežno i poetično je pisao, a grubo se poigravao njihovim sudbinama. Rezultat je jedna sjajna, višedecenijska predstava, koja jeste doživela nekoliko manjih pokušaja skidanja sa repertoara (svaki put bezuspešno), no to je jedna od retkih predstava Narodnog pozorišta unapred rasprodata po nekoliko meseci. Osim u Narodnom pozorištu, izvođen je Ateljeu 212, Beogradskom dramskom, Zenici. Nosi nekoliko nagrada, koje su bile prirodan sled u njegovoj blistavoj karijeri.

Tematski se nije orijentisao samo na priče iz rodnog kraja, tematski je šarenolik, pa je napisao drame poput „Janeza“, „Virus“, mnoge komade sa nacionalnim temama. O jednoj ne govori tako često, a pre više od trideset godina na izvođenju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je izazvala najveći skandal koji se desio na izvođenju jedne predstave u Srbiji. Ne beše to greh ni autora ni glumaca ni publike. Onaj deo javnosti, koji ni dan danas ne zna da drama ne mora da prikazuje stvarnost onakvom kakva jeste. Bila je to predstava „Sveti Sava“ gde je autor odlučio da Nemanjićima da strasti i grehe od kakvih i mi bolujemo. U tadašnjem novom buđenju nacionalne svesti tako nešto nije moglo da se prihvati, što od sijaset tada novoosnovnanih stranaka, ali i sinoda Srpske pravoslavne crkve. Politikolozi i kriminolozi i danas ocenjuju da je to bitno uticalo na dalju sudbinu Žarka Lauševića, koji je igrao Svetog Savu. Bio je to tužan i ružan dan za srpsko pozorište, koji je Siniša osetio na svojoj koži.

Aktivno se bavi i politikom. Svoje stavove iznosi oštro i bez ustezanja isto kao i kad piše, ali svoju ideologiju nikome nasilno ne nameće. Iako je drama za njega i dalje kraljica žanra, piše i romane. Za sada ih je izdao četiri (Gospodar greha, Reka sa četiri ušća, Godine vrana i Osvajanje zavičaja). Koliko dobro vodi dramsku naraciju, jednako je vodi i kroz potpuno prozna dela, te su njegovi romani među čitaocima ocenjeni među najboljima.

Oženjen je glumicom Ljiljanom Blagojević, a imaju kćerku Kalinu, takođe glumicu. Kaže da je Kalina, iako po majci Semberka, prava paradigma Sremice. U Sremskoj Mitrovici je završio gimnaziju, pa Šuljam smatra rodnim selom, a Mitrovicu rodnim gradom. U svom rodnom gradu je pre više od deceniju i po snimao film „Sinovci“ i time na neki način skrenuo pažnju na Mitrovicu. Na pitanje, da li je nekada u životu zanemeo, odgovorio je kao pravi Sremac: „Nisam. Uvek je išlo po redu“.

Čitanka

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.