МЛАДИ ПОЉОПРИВРЕДНИК ИЗ ЧАЛМЕ СРЕТЕН ТИМОТИЈЕВИЋ

Труд и рад се увек исплате

Живот на селу младим људима није примамљив и већина њих тражи било који начин да оду у велике градове и ту пронађу какав-такав посао. Међутим, постоји и мали број оних који своју будућност виде на селу и у пољопривреди. Тридесетчетворогодишњи Сретен Тимотијевић је пре седам година, након завршеног Факултета за спорт и физичко васпитање у Новом Саду, решио да се врати у родну Чалму и настави да се бави узгојем свиња и ратарством, што је и традиција у његовој породици. Сретен сада на свом газдинству има око 36 назимица и крмача. Како каже, план је да се добијени прасићи тове, и процењује да ће годишње имати око 800 комада. Сретенова одлука је изненадила многе, па и његове родитеље, али он истиче да људи често имају много предрасуда о селу и бављењу пољопривредом.

– Мене и данас многи саветују да одем из села и да се запослим. За ових седам година, колико се бавим пољопривредом, ниједног тренутка се нисам покајао што сам се за то одлучио и што живим на селу. Једино се кајем што то нисам почео раније да радим. Није ме привлачило класично радно време од осам до четири у некој канцеларији. Хтео сам да будем слободан у послу и ово је био први избор, јер ту нисам морао да кренем од нуле. Имао сам искуство родитеља и само сам решио да наставим у том правцу. Свако треба да буде свестан одлуке коју доноси, па тако и да зна цену живота на селу или у граду. Све зависи ко шта воли и у чему се проналази. Ја сам се пронашао у пољопривреди и у животу на селу, каже Сретен.

Он додаје да му велики рад, што и захтева бављење пољопривредом, није стран, али да му помоћ родитеља веома значи.

– Они су ту увек да ми помогну око храњења стоке и осталих послова. Али, када је папирологија у питању, ја сам, хајде да кажем, главни. Јер, данас бавити се пољопривредом значи решавати многа административна питања. Није као у време мојих родитеља или бабе и деде. Када је сезона, тада има више посла и не стајемо до мрака. Али, све се то заврши када се добро организује, објашњава Сретен.

Иако у сточарству, а посебно свињарству, стање није баш завидно и цена је прилично ниска, Сретен каже да не планира да одустане. Напротив, његова визија је да посао унапреди.

– Садашња цена свиња, око 140 динара, није сјајна. Али, не може се гледати тренутна ситуација, већ шира слика, да тако кажем. Најгоре је одустати па каква год да је актуелна цена. За сада с овом ценом послујемо на нули, што је свакако добро у време епидемије корона-вируса. Али, сматрам да ће цена сигурно бити и нижа. Роба нема велики пласман, ресторани не раде, нема слава, свадби, прослава. Све зависи колико дуго ће трајати епидемија, сигурно неће бити лако и биће губитака, али видећемо како ће на крају бити. Плашим се да неће бити лако и да неће баш сви успети да преживе тежак период. Међутим, ја не планирам да одустанем, већ да се трудим да унапредим посао, каже Сретен.

Он додаје да му као младом пољопривреднику значе подстицаји и субвенције које држава даје за пољопривреднике.

– Трудим се да користим све подстицаје државе. Године 2017. урадили смо објекат за тов и ту смо добили поврат од државе у износу од 65 посто, без ПДВ-а. Градили смо и прасилиште, и ту смо конкурисали за поврат, видећемо да ли ћемо и ту добити. Купио сам неке приплодне назимице и за то би требало да добијемо поврат. Редовно користим субвенције које се добијају по хектару. Бићу задовољан ако држава обезбеди што више повољних кредита и субвенција, истиче Сретен.

Сретен додаје да се од пољопривреде може живети, али да човек мора бити спреман на велики рад и труд.

– Мени није проблем да радим некад и по 18 сати. Искрено, у пољопривреди се много ради, али мени то није тешко. Рад и труд се увек исплате. Може да се оде и на одмор. Генерално, људи имају велике предрасуде да је живот на селу и бављење пољопривредом нешто страшно. Али, по мом мишљењу, то није тачно. Мени је одлука да живим на селу и да се бавим пољопривредом донела слободу. Док сам живео у Новом Саду, неке ствари су ми биле мање приступачне него сада, истиче Сретен.

Сретен каже да је тржиште у пољопривреди сада много суровије у односу на време када су се пољопривредом бавили његови родитељи, али да свако може да се избори за себе и своју производњу.

– Много тога се променило у пољопривреди, што је и добро. Не ваља ако ствари стагнирају. По мом мишљењу, од наших родитеља, бака и дека, што се тиче пољопривреде, треба да прихватимо само рад и дисциплину. Све остало треба занемарити. Јер, ми сада имамо једно отворено тржиште, које је можда суровије, али те исто тако тера да радиш и да се избориш. То је довело до укрупњавања производње и сада људи више не могу да успутно гаје седам свиња и да живе од тога. Такође, мислим да би и удруживање пољопривредника могло бити од помоћи, завршава Сретен.

У Србији је просечна старост пољопривредника око 60 година. С обзиром на то да је наша земља махом пољопривредна (тешко је замислити да се овде могу производити компјутери), било би добро када бисмо у будућности имали више примера као што је Сретен.

З. Поповић

фото: Б. Туцаковић