ČEDOMIR KECO, AGRARNI ANALITIČAR: ŠTA SANjAMO, A ŠTA NAM SE DOGAĐA U POLjOPRIVREDI

Najvažnije je da nađemo kupce za naše poljoprivredne proizvode

Mora se formirati kvalitetan operativni tim, pri Privrednoj komori ili Vladi, koji će rukovoditi viškovima. Treba videti sa kojom robom mi imamo šansu. Tamo gde nemamo, moramo reći da je to rizik svakoga ko ulazi u takvu proizvodnju. Brojke su jasne, mi trošimo 96.000 junadi pretvorenih u meso i mesne proizvode od junetine, a kad imate 300.000 junadi proizvedenih godišnje, a nemate tržište, vi ste u problemu. Trošimo 1,5 miliona tovljenika i kada imate tri miliona svinja, vi ste u problemu. A tek ste u problemu kad ih uvezete, kao što je bilo u junu

Među agroekonomistima u svetu je poznata formula po kojoj se jedna zemlja ocenjuje koliko je uspešna u oblasti agrara, a jedan od kriterijima je i obim stočarske proizvodnje. Ako u ukupnoj godišnjoj proizvodnji poljoprivrednih proizvoda stočarstvo učestvuje sa 40 odsto, to je stabilna uspešna agrarna zemlja. Kada je reč o Srbiji, kod nas je taj procenat ispod 30 odsto, što znači da mi nismo razvijena poljoprivredna zemlja, iako u poslednjih nekoliko godina imamo rast stočarstva u poljoprivredi, kaže ekonomski analitičar za oblast poljoprivrede Čedomir Keco.

– Država je unazad 10-15 godina prepoznala da je potrebno da stimuliše stočarstvo i to sa više modela. Jedan od njih je premija za odgovarajuću vrstu proizvodnje, drugo su beskamatni krediti za nabavku kvalitetnih priplodnih grla i treći su investicije u objekte i opremu. Kada gledamo model po kom država pomaže stočarima može se reći da smo mi odlično postavljeni. I tu ne može biti primedbi. Međutim, naši ekonomisti i institucije odgovorne za razvoj, unazad jedno tri decenije, zaboravljaju na jednu pojavu kod nas u poljoprivredi, koja nas sada u stočarstvu košta glave, a to je da smo mi zemlja koja ima samodovoljnost u proizvodnji gotovo u svim poljoprivrednim granama i da tržišni viškovi robe nemaju kupca. Političari su izmislili rečenicu koja govori o njihovom nepoznavanju ekonomije: osposobite se za tržište, pravite proizvode više vrednosti. To je samo opravdanje za nepostojanje tržišta i govori da država, u ovom času, finansijskim izdvajanjima za pojedine grane u poljoprivredi, pokriva nedostatak tržišta, a u takvoj atmosferi opstaje nekoliko velikih kompanija. Kada gledate unazad, mi smo u poslednjih 20 godina u proseku imali rast poljoprivredne proizvodnje svega 0,40 odsto, a došli smo da imamo pet do deset kompanija, koje se mogu svrstati u najproduktivnije čak i u Evropi. To znači da najveći broj malih poljoprivrednih proizvođača koji u masi čine veliki udeo, posluju na ivici rentabiliteta sa malom zaradom, a da se razvio jedan broj posrednika i velikih kompanija. Te kompanije se uglavnom hvale: mi sarađujemo sa 40 hiljada gazdinstava, mi smo prava kompanija. To znači sledeće: ta hobotnica je uhvatila 40 hiljada gazdinstava i sa njima ima odnos na bazi robne razmene. Takvi odnosi su karakteristični za prvobitnu rodovsku zajednicu, kada se roba trampila za robu. I sad, imate na jednoj strani državu, koja izvanredno pomaže, ne možete reći, u stočarstvu svaka životinja ima premiju, a na drugoj strani višak junadi od najmanje 11.000 grla. Ako se ovaj tempo nastavi biće višak oko milion svinja. Postoji višak kukuruza, pšenice, soje, suncokreta. Mi smo zemlja velike proizvodnje, a nema plasmana, ili ga ima preko kompanija koje ostvaruju odgovarajuće profite, a koje poljoprivrednom proizvođaču ne obezbeđuju sve što treba, kaže Keco.

Na pitanje šta se dešava u tovnom govedarstvu i na kojoj strani sveta su naše šanse, odnosno tržište, Čedomir Keco kaže:

– Kada je u pitanju govedarstvo, ovde je decenijska greška to što nemamo tržište za junad. Mi smo pogrešno „pucali“ na Zapadnu Evropu, zaboravili smo naše kupce Grke gde smo imali jako dobar plasman, pre svega junećeg mesa. Simboličan nam je izvoz u Italiju, a što se tiče Turske, tu smo izgleda napravili neke gafove. Oni izgleda nisu bili zadovoljni kvalitetom mesa koje su dobili, a ni cenom. Takođe, u Turskoj je nastao ceo pokret kod njihovih proizvođača protiv dolaska naše govedine.

On dodaje da ga često pitaju ko ima šansu i gde će se, šta i kako završiti.

– Prvo mislim da je potrebno da se što pre osvestimo i da počnemo da vladamo viškovima i našom samodovoljnošću. To se mora rešavati institucionalno, nikakvim intervencijama države na brzinu. Recimo, nedavno je država intervenisala sa dva miliona evra za otkup junadi. To radi kompanija „Đurđević“ iz Pećinaca, „Trlić“ sa Uba i nešto malo za Kinu radi „Srem“ Šid. Mi nemamo kupce, ove pare su bačene i nama će verovatno ostati nepotrošena polovina novca. Država je reagovala korektno. Međutim, to je jedna velika zavesa za činjenicu da mi nemamo ni sistem, niti put da se ovakva situacija sutra ne ponovi. Privredna komora je apsolutno podbacila, država se izgubila u rastu velikih kompanija i nema nijednu koja može da se za nju bavi eksportom, kao što smo nekada imali velike sisteme koji su radili u interesu države, odnosno poljoprivrede. Imao sam sreću da sam nakon odlaska iz „Dnevnika“ radio u kompaniji koja je bila među vodećima po uvozu i izvozu mesa, ali tada smo imali fond koji je koordinirao izvoz. Vi sad praktično imate situaciju da je izvezeno 400.000 junadi, od toga je polovina vlasništvo klaničara. Po čemu gazdinstvo ima koristi što je država intervenisala? Predlog te uredbe smo dali mi, naše udruženje „Agroprofit“, i imali smo razumevanja u Ministarstvu, ali došlo je do komplikacija, izgubljeno je mnogo vremena i sad opet imamo pritisak na naše udruženje šta će biti sa ovim viškom. Udruženje „Agroprofit“ ima proizvodnu grupu koja ima 240 članova koji se bave kvalitetnim tovnim govedarstvom.

Gde ima problema, uvek postoje rešenja. Čedomir Keco kaže da imamo rešenje.

– Imamo mi rešenje. Prvo, mora se formirati kvalitetan operativni tim da li pri Privrednoj komori ili Vladi, koji će rukovoditi viškovima. Treba sagledati sa kojom robom mi imamo šansu. Tamo gde nemamo, moramo reći da je to rizik svakoga ko ulazi u to. Brojke su jasne, mi trošimo 96.000 junadi pretvorenih u meso i mesne proizvode od junetine, a kad imate 300.000 junadi proizvedenih godišnje, a nemate tržište, vi ste u problemu. Trošimo 1,5 miliona tovljenika, a kada imate tri miliona svinja, vi ste u problemu. A tek ste u problemu kad ih uvezete, kao što je bilo u junu. Uvezli smo 24.000 svinja pretvorenih u meso i još osam hiljada živih. Država mora time da rukovodi, a to nije mešanje u tržište. To je razumno vođenje ekonomije, koja jeste razuđena po gazdinstvima, ali se krajnji cilj zna – da prodamo proizvod. A ako to ne možemo, treba reći: Ljudi, nemojte to raditi. I sad zamislite, država daje za priplodno grlo 40.000 dinara, za prodatog bika 20.000 dinara, plus premija od 15.000. Premija za mleko je sedam dinara za litru, za kravu se daje 25.000 dinara, za umatičenu ovcu i kozu po sedam hiljada dinara. To su ozbiljna izdvajanja države koja finansiraju poreski obveznici. A imamo pad u kozarstvu i ovčarstvu, jer ne možemo vladati proizvodnjom jaganjaca. Kod mleka smo nekada imali 16.000 proizvođača mleka, sada imamo 400 miliona litara manje mleka u otkupu u odnosu na pre privatizacije mlekara, zaključuje Keco.

O tome šta država još treba da uradi kako bi bolje uredila agrar Keco kaže:

– Država nije donela zakon o prometu poljoprivrednih proizvoda koji je trebalo odavno da donesemo, mnogo kasnimo. Doneli smo zakon o predsetvenom finansiranju, što znači da ja, na primer, od banke mogu da uzmem pare za setvu, da ću garantovati mojom robom, ali nijedan ugovor u Srbiji na bazi tog zakona nije sklopljen. Doneli smo zakon o javnim skladištima koji podrazumeva garancijski fond, koji država nikada nije napunila. Kada smo dogurali da se javna skladišta napune sa 100.000 tona berzanskih roba, a to vam je kukuruz i pšenica najviše, onda je došlo do pronevere u jednom skladišti i ceo sistem je pao. Država nije imala sistem da interveniše, sve se završilo na sudu. Javna skladišta su ugašena, što je bio interes velikih kompanija. Tako da poljoprivrednici nigde nemaju oslonac. Druga stvar, u potresima koji su nastali u nekim velikim kompanijama – „Viktorija grupi“ i „MK grupi“, jedan broj dobrih malih organizatora proizvodnje postao je veliki. I sada imate veliki broj servisa koji ponovo idu u robnu razmenu. Nije sada samo „Viktorija grupa“ glavna, nego imate tim malih koji su napravili i silose, vage i rade direktnu prodaju ili rade za kompaniju. I onda imate situaciju u Banatu, da suncokret prođe kroz tri ruke dok dođe do uljare, a to nijedna cena ne može izdržati. Ovo se dogodilo jer nismo napravili agrarnu komoru koja bi bila operativna i koja bi snabdevala grosistički i za sve tržišne viškove pronalazila tržište. Tehnički posao bi radile zadruge, a za to vama ne treba forma zadrugarstva. Vi ste zadruga kao proizvođač i rešavate to sa kupcem, dobavljačem, i ne treba vam da pravite nepotrebnu administraciju. Šta znači zadruga sa šest članova, a imamo 250 hiljada aktivnih gazdinstava. To su minorne stvari kojim dajemo publicitet. Suština je sledeća, sve bi bilo drugačije da imamo poznatog kupca, a glavna stvar u ekonomiji i marketingu jeste da odredite kome ćete vaš proizvod prodati. Mi sad izmišljamo razne vidove proizvodnje, koje imaju simbolične kupce i ljudi ulaze u to, pravi se fama, a na kraju ništa. Poljoprivrednici, bez razlike što prave šest milijardi dolara nacionalni dohodak, nisu deo privrednog sistema, nisu povezani i nisu privredni subjekti. Zamislite koja je to nepravda.

Svetlana Ćosić