SADA & OVDE

Краљица и просијаци

На „нашем праву да видимо све“ односно, на програмима РТС-а нисмо могли да гледамо преносе Светског првенства у атлетици које је недавно одржано у Дохи. Наши атлетичари су остварили скромне резултате. Само се Армин Синанчевић пласирао у финале такмичења у бацању кугле и остао без резултата, пошто је три пута преступио. Ивана Шпановић није учествовала због повреде, ваљада, а не знам да ли би било преноса и да јесте. Можда.

Иначе на „нашем праву да видимо све“ спортски садржаји се веома селективно пласирају. Само онда кад играју наши. Кад их нема, нема ни спортског догађаја, бар што се тиче „нашег права да видимо све“. Да нема комерцијалних и кабловских канала, мало сутра бисмо ми „видели све“, али хвала богу на даљинском и кабловској.
Атлетику не зову за џабе краљица спортова. Заиста то и јесте. Знам пуно људи који, као и моја маленкост, заиста уживају у преносима атлетике, али атлетика је овде толико скрајнута да је то просто жалосно. С времена не вереме на овом тлу израсте неки истински шампион, један једини и готово сам од себе, као Ивана Шпановић, и онда цела нација плаче кад се деси неправда, као рецимо случај са стартним бројем који се откачио и покварио резултат. Или оно што се десило пливачу Чавићу, кад му је „узето“ злато. Онда крећу теорије завере, а нико се не приупита зашто ми немамо више таквих, као што је Ивана или Чавић.

Озбиљне нације имају озбиљну атлетику и озбиљне атлетичаре. То је такорећи државни пројекат у свим земљама. Потребан је озбиљан новац, озбиљни стручњаци и озбиљна подршка. Та подршка може ићи, а богами сва је прилика и да је некад и ишла, и изван граница спорта. Рецимо, атлетичарке бившег источног лагера и дана данас држе неке рекорде који су остварени још пре 30-35 година. Верујем да би се рекорди на 800 метара Јармиле Кратохвилове (1983. године), Стефке Костадинове у скоку у вис (1987), Марите Кох на 400 метара (1985), женске штафете 4х100 Источне Немачке (1985) и штафете 4х400 Совјетског Савеза (1988) могли ставити под знак питања. Али, тада је било такво време, и атлетика је била веома важна као државни пројекат, ваљда да се докаже да је социјалистички човек кадар за велике резултате. Данас антидопинг контрола ради на сасвим другачији начин, па зато и има одузимања медаља, и поништавања резултата, а богами и забране наступања. Међутим, све то не умањује лепоту овог спорта.
На овом светском првенству заблистали су Сифан Хасан, Хелен Обири, Марија Лисацкене, Јулимар Рохас, Мутаз Еза Баршим, Арманд Дуплантис, Џо Ковач, Гејл … Заиста је необично да државна телевизија не преноси светско првенство. Али, ако је закинута атлетика, не брините. Биће закинута и гимнастика, ако се неко уопште сећа каква је то спорт. У Штутгарту се одржава светско првенство, које ми нећемо гледати на РТС-у. Као што не гледамо ни пливање. А то су базични спортови. Али, зато ми знамо са лоптом све, све сем фудбала.